У оном тренутку у коме су деца око мене спознавала да су хетеросексуална, ја сам спознао да то нисам. Дечаци су ми се одувек више допадали, али ме то никада нико није питао. Поласком у први разред и првим великим сазревањем, био сам неизмерно срећан што је један дечак из предшколског дошао у моје одељење.

Гаврило Принцип јесте скупо коштао Србију и српски народ. Као што је римске робове скупо коштао Спартак, а Чехе атентатори на нацистичког протектора Хајдриха... Као што су Србију скупо коштале демонстрације и пуч 1941, Милоша Обилића да не помињемо...

Када је у питању циљ Параде поноса, на њој нико не „промовише“ права сексуалних мањина. Да би се нешто промовисало, мора прво да постоји, да се поштује. Да будем ироничан, једина права које припадници сексуалних мањина имају је право да буду дискриминисани и право да од јавности крију оно што јесу.

Вук је, иако тада још мали, добро схватио да је његова породица током рата била “застрашивана и малтретирана баш као српска, унаточ декаративном залагању СДА власти за мултиетничност”.  

Па ипак, са Кецмановићем постоји други проблем, а то је свакако намјерна недореченост и дволичност која је суштина сваке националистичке политике, била она брутално транспарентна или мимикрирана слаткорјечивошћу либералне малограђанштине.

Позивам новинаре „Данаса“ да дођу у посету СГ и добију сва документа на основу којих сам изнео податке у оба одговора славодобитним  хонорарцима, као и о објављивању књиге „Тријумф хришћанства“, али и о свом раду у протеклих шест месеци.   

Како он написа, „Вучићу Александре“, заиста отиђите у „Службени гласник“ и уверите се лично како Ваш проверени кадар изузетно успешно уништава донедавно најзначајнију издавачку институцију Србије.

Уместо Ђ.В. сам ћу себи рећи: „Па није парче Јадранског мора исто што и Света српска земља“. Није. Косово је пуно веће и значајније од тог парчета слане воде. Али, као што су Словенија и Хрватска инсистирале да свака од њих полаже право баш на ту површину, тако и ми и косовски Албанци тврдимо да КиМ припада нама, тј. њима.

Дикић се сам побринуо да његов случај не буде само трагичан, већ и помало комичан. Тако нам одмах на почетку своје секреције и секирације каже да његове речи „не урезује стихија емоција...већ су оне више истинољубиви крик“. Након претходно цитираних места, ово прво звучи као добар виц.

Уколико континуитет жалости бивших Слобиних сарадника и обожаватеља није прекинут, зашто би се онда срдио гдин Вукадиновић? Можда су разлози његовог лошег расположења то што тог облачног 11. марта није имао друштво у дворишту крај липе или недовољно посвећена пажња медија лику и делу Слободана Милошевића?