Још једна ствар: ЕУ није супердржава, ЕУ је скуп држава, унија држава. У постапокалиптично-научнофантастичном моменту у коме ЕУ постане држава, ја ћу бити лично против исте, из истог разлога из којег критикујем и Русију, и Кину, и САД: не сме мала група људи да влада милионима и милијардама.

Сматрамо непристојним лицитирање бројкама и жртвама, тек са радошћу констатујемо да су културно-историјски споменици, какве су и цркве и манастири широм Србије, ипак преживели "црвени терор".

Кажете да треба чекати да ојача Савет безбедности. Г. Јовановићу, и сами сте свесни да је улога УН-а у решавању криза глобалних размера маргинализована. Косово данас није тачка преламања великих интереса.

„Еврофанатичне визне хистерије“ у Србији нема. Поред пар спорадичних коментара на интернету (да ли можда следећи пут Facebook да узмемо као валидан извор?), једино што се у јавном дискурсу може чути су вести о визном проблему у медијима.

У последње време ово није први пут да Данас објављује непроверене и обмањујуће наводе о мени на насловној страни. Проблем да се направи један телефонски позив и утврди истина може постојати само уколико је супротно исплативије.

Измишљени расцеп у Србији треба да оклевата демократске идејне и политичке оријентације. Демократија је простор за разлике а не за једноумље. Друго, примитивизује остали део Србије ако је Војводина европска културолошка матрица.

Јер управо се Ђорђе Вукадиновић буса у патриотске груди кад налази да је он тај који је позван да повлачи границу између пожељног демаскирања квазипатриотских бизМисмена и подле, лицемерне и издајничке генерализације.

Уз мало труда Вукадиновић би се присетио да се у преговоре с Приштином ушло убрзо по формирању прве Коштуничине владе, а државна политика коју су дефинисали управо копредседници преговарачког тима (Тадић и Коштуница) била је проналажење компромисног решења.

Drugim riječima, da ne beše Srba nakon Krbavske bitke 1493. g. pa sve do danas, vrlo je vjerojatno da se na karti Europe ne bi mogla pročitati nikakva “Hrvatska”.

Тешко ми је да прихватим да се један реномирани часопис као што је "Време" саглашава са увредљивим речником аутора поменутог текста који моје изјаве карактерише као "лажи, фразетине и бесмислице".