Тиме што је читав овај број НСПМ-а свела само на једну реч "забранити" (а то је реч која уопште не постоји), колегиница Глигоријевић је не само погрешно информисала читаоце "Времена", већ је тиме извршила и јасну дисквалификацију НСПМ-а.

Након низа стандардних традиционалистичких аргумената против истополних бракова и усвајања деце, Анђелковић долази до чудног закључка да "хомосексуалност није стање, већ облик понашања".

Да ли је могућа рационална јавна расправа о хомосексуализму. Очигледно је да није и да сам на свом часу 12. октобра прошле године употребио адекватан пример.

Слободан Антонић тврди да дуготрајућа власт ДС и њених сателита са практичним ДЕЛОМ, има ривала који није на власти и који нема ДЕЛО, дакле, конкурента који то, заправо, није. Између њих постоји „суштинска истост“.

Душанић је у ранијим текстовима мене етикетирао као неолиберала, са свим негативним конотацијама и увредама („поданички менталитет“), а сада му мали реванш не прија. Саветујем му да не примењује један аршин на себе, а други на друге.

Уместо статистичких података о стопама раста БДП, много релевантнији показатељ привредне активности могао би да буде, рецимо, апсолутни број запослених (мада неолиберали више воле номиналну стопу незапослености).

Надамо се да ће у следећем наставку своје, без сумње, праведне & похвалне & Тамо Где Треба сигурно уочене, борбе противу НСПМ-а г. Живков за тему узети ипак нешто мање отужно од тога како је и да ли је реаговано на вест о нечијој смрти.

Да ли овим уредништво Данаса коначно успоставља нови критеријум за победу у јавном дијалогу - да треба имати богатији репертоар псовки, јаче гласне жице и веће пљувачне жлезде? Јасно је свима, а пре свега читаоцима Данаса, куда такав „дијалог“ води.

Што се тиче Војводине као саставног дела суседне Мађарске, већ у тој тврдњи можете да приметите сву симптоматологију губитника и страх од наступајућих последица. Централна Србија није постала полигон НАТО савеза нити је иједна формација стационирна на њеној територији.

Оно што Владушићу, али и Вукадиновићу, првенствено смета, јесте управо оно што у свакодневном животу сматрамо нужним условом објективности – могућност да себе видимо туђим очима („очима странца“).