"Неко је оклеветао Антонића"

Поводом критичких осврта Зорана Аврамовића и Драгомира Анђелковићана чланак Слободана Антонића Вучић као слепа мрља (пара)патриотске јавности.

Морам одмах на почетку да се оградим да је наслов овог текста инспирисан насловом романа Радомира Смиљанића Неко је оклеветао Хегела, и да не импутирам саговорницима да су некога оклеветали у буквалном смислу речи. Оваква ограда је нужна да се због неке терминолошке омашке не би обесмишљавао читав текст, што уопште није страно критичарима Антонићевог текста. Указао бих на једну могућу везу времена када је настао овај роман (објављен 1973) и данашњег тренутка – наиме, у време меке социјалистичке диктатуре писци који су носили етикету дисидената слободно су писали о многим темама, њихове књиге издавала су друштвена предузећа у великим тиражима, а хонорарни рад у часописима се и те како исплатио. Ипак, иако се то доба у историји српске књижевности и друштвених наука може оценити као плодно (у неким параметрима и недостижно) неке границе критике социјалистичког друштва, неисцртане али сасвим чврсте, нису се смеле прекорачити. Када би аутори прекорачили ту црту наишли би у најбољем случају на лавину осуђивања, чији би бројни актери подразумевали спектар личности од председика месне заједнице до највиших руководилаца.

Изгледа да је демаркациона линија данашње аналитичарске коректности критика Александра Вучића – ко такне у ту звезду српске политичке сцене од уваженог аналитичара и интелектуалца постаје сорошевски плаћеник, део антисрпског картела који је поткопавао одбрамбене напоре српског народа, човек чија је рационалност упитна па је надомешћује вештом вербалном акробатиком. И док један критичар (Аврамовић) покушава да се у својој критици задржи на недавно објављеном тексту, Анђелковић се осврће на целокупну интелектуалну биографију Слободана Антонића како би указао на пут издаје и бешчашћа. Покушаћу да се осврнем на ова два текста и да укажем на неке, по мом мишљењу, недостатке и превиде у приступу ових аутора.

Али пре свега реч две о самом Антонићевом тексту – на самом његовом почетку он каже како је у питању анализа српских политичких прилика, а ја бих додао да је у питању и осврт на аналитичарска реаговања на најновије српске политичке прилике. Наиме, Антонић указује да је премијер Ивица Дачић (делимично сасвим оправдано) главна мета пронационалних критичара, док се о Александру Вучићу, као несумњиво изузетно утицајном чиниоцу у српској Влади, не пок лања довољно пажње, односно он се аболира од било какве одговорности за евентуалне Владине промашаје. И сам сам нешто раније указао да у садашњој констелацији снага Дачић све више представља нешто што бисмо могли назвати лењим премијером, односно фактором чија реална снага није нарочито велика. Као мањински премијер, од почетка у неугодном положају, додатно искомпромитован бројним аферама, у све већој мери постаје сервис надмоћног партнера, односно Српске напредне странке и њеног лидера Александра Вучића. Логика Антонићеве критике је, по мом разумевању текста, следећа: Вучић као премоћан фактор у Влади или трасира или омогућава сваку значајнију саставницу политике те Владе. Мислим да у овој логици нема ничега неразумног, па чак ни мало вероватног. То не значи да се свако нужно мора сложити са Антоновићевом критиком Владе, нити са тиме да је распоред снага у Влади баш такав – тај став проистиче пре из логике политичког деловања него што је у овом тренутку могуће понудити чврст емпиријски доказ који би га поткрепио (уосталом, зар неко заиста очекује да било који фактор изјави нешто у горенаведеном смислу?).

Истина, како Аврамовић примећује (Да прођемо кроз структуру текста. Највећи део текста посвећен је премијеру Владе Ивици Дачићу, заправо његовим поступцима и изјавама. А текст је темпиран као критика Вучића.) значајан део Антонићевог текста износи Дачићеве погрешне потезе и са чуђењем констатује како није наведена ниједна Вучићева изјава поводом Косова. Мислим да је заправо то кључна оса око које се оријентише Антонићева критика. Вучић даје изјаве буквално о свему, од тобоже проблематичног млека до српско-анголских односа, ниједна тема му није страна. Додуше, у тим изјавама глагол одговарати користи чешће и од најстрожег гимназијског професора латинског у разним временима и облицима, али без обзира на њихову једноличност, мислим да се можемо сложити да је као ретко који политичар Вучић склон да даје мишљење о свему што тишти грађане. А о Косову ни слова! Заправо, осим тема где је могуће добити који проценат, Вучић се јако ретко изјашњава о било којој суштинској теми српске политике, а Косово је једна од таквих тема. Не заборавимо притом да су различити фактори у Влади истицали како је она чврста као стена и апсолутно јединствена по свим битнијим питањима. Морамо се сложити са Аврамовићем да мишљење једног члана неке скупине не одражава нужно мишљење сваког појединачног члана. Али Влада није било каква скупина људи – она је јасно дефинисана група која би морала да дели јединствену политичку вољу јер дели и јединствену политичку одговорност. А ако су премијер и квазипремијер у хармонији (што су сами у више наврата истакли) тешко да се између њиховог политичког ангажмана око Косова може правити оштра разлика – само што је слабији партнер ту у позицији непопуларног егзекутора.

Морам да поновим да у оваквом приступу не видим ништа ирационално и мислим да је анализа постављена добро, иако се не могу сложити око свих детаља. Са Аврамовићем делим мишљење да је текст написан нешто литерарније и слободније, али зар то није једна од карактеристика колумне као новинарског жанра? Слободније и атипичније коришћење неких појмова у таквим текстовима није ништа необично. Тако Аврамовић пребацује Антонићу да је неадекватно употребио синтагму косовска капитулација, јер је капитулација отворена и формална предаја – у овом случају би то било дипломатско признање Републике Косова од стране Републике Србије. Строго говорећи, ово јесте тачно, али са друге стране верујем да је Антонић реч капитулација у свом тексту употребио у једном слободнијем значењу – у смислу пораза било које врсте, а не санкционисања пораза у виду формалног акта. Борба за Косово, колико смо могли да приметимо, је сукоб без одсудне битке где мали кораци одлучују да ли ће се ићи у правцу заштите српских интереса или ће се од њих одустати – у овом смислу је политика Владе ништа друго до журба у провалију.

Што се тиче Анђелковићеве критике, мислим да је она у битним елементима погрешно постављена. Преиспитивати морално-политичку подобност аутора са циљем његовог дискредитовања није поступак који доприноси плодној дискусији. С друге стране, мислим да је Антонићева критика Видовдана преоштра, јер сам и сам имао прилику да се уверим да споменути интернет портал објављује чланке који заступају различите погледе у вези са српским политичким актерима и њиховим одлукама. На порталу Видовдан се тако могу пронаћи бројни текстови у којима је критикована Владина косовска политика. Али ако је за Анђелковића Косово и Метохија лакмус текст политике сваке Српске Владе треба отворено рећи који су резултати тог теста. Да ли се тај политички лакмус папир боји у жуто и приликом тестирања косовске политике напредњака? И да ли је у оваквим приликама оправдано говорити о свемоћној жутој олигархији и толику аналитичарску пажњу поклањати некада владајућој Демократској странци? Ипак у контексту Антонићевог чланка, далеко боља илустрација медијског односа према Вучићу и Дачићу били би бројни написи у тзв. другосрбијанским гласилима, где се споменути двојац ставља на пиједестал раме уз раме са највећим европским државницима.

Да бисмо рационално полемисали о политичким темама, на шта позива Аврамовић, морамо пре свега да покушамо, колико је у нашој моћи, да интелектуално поштено и непристрасно читамо оно што су други аутори написали. Тежња да се анализа оспори денунцирањем мотива аутора (Његова анализа је изведена из нетрпељивости према Вучићу. Пред нама је одбојност и неподношење личности на власти увијена у форму анализе.) без поштеног сагледавања ставова аутора не приближава нас рационалном дијалогу о политици. А да би политичка анализа имала свој отрежњујући и сазнајни ефекат, мора се често ићи насупрот преовлађујућим струјањима. Или речима великог српског државника Илије Гарашанина (1812—1874): Најлакша је и најмања дужност допасти се једном владатељу. Одобравај му све што он рекне и свагда ћеш бити од њега приман са највећим благовољенијем. Но ја се с овим сложити не могу.