Тешке речи Ђорђа Вукадиновића

Реакција на текст Ђорђа Вукадиновића "Није лако издати"

Господин Вукадиновић воли да цитира себе јер, изгледа, једино себе сматра паметним и једино се сам са собом слаже. Одмах нам поручује: „Нека га само одбију...“, мислећи на бриселски споразум. А за случај да неком из цитата није било јасно шта мисли о Владином „не са задршком“, подвлачи:

„...изгледа да ипак није лако издати. Поготово издати на Косову. Уз све јавно исмевање ’небеске Србије’, није лако потписати безусловну капитулацију након што је Црква јавно изнела свој став, након што се огласио Путин и након што су Срби са севера јасно рекли да они ни по коју цену неће прихватити да буду изручени у надлежност Приштине“. Уф, колико „нових“ српских политичких мисли у једном пасусу. Моја маленкост ће покушати да прокоментарише неке од тешких речи мислиоца Вукадиновића.

Издати. Да ли то Ђ.В. мисли да су Николић, Дачић и Вучић замало постали колективни Недић, па су их Црква, Путин и Срби са севера (Косова) спречили у томе? Нису ли Црква, Путин и шесдесетак хиљада Срби са севера (Косова) само говорили о сопственим интересима, а државни врх Србије, и поред те галаме, морао да води рачуна и о остатку Србије и о судбини око седам милиона Срба, који нису сви ни православци нити верујући русофили? И шта би то било „издато“ да је којим случајем постигнут споразум у Бриселу? Небеска Србија? (Узгред, господине Вукадиновићу, синтагми „небеска Србија“ се више нико не смеје; то више није ни добар виц.)

Капитулација. Чак и да су хтели (а нико од њих то није ни тражио), Николић, Дачић и Вучић нису могли да капитулирају у Бриселу. То је уместо њих обавио њихов политички отац, Слободан Милошевић, 1999. у Куманову. Од тада до данас, сви Милошевићеви наследници на челу Србије само покушавају да тај пораз и капитулацију учине колико-толико прихватљивом и извуку шта се извући може за Србију. Сложићемо се сигурно да нису баш много успели у томе. Историја нас учи да поражени мора прво да себи и другима призна пораз, да би могао да почне да се опоравља. Шта да раде демократска руководства, кад је Милошевић убедио већину народа да смо и НАТО победили, а судија нас покрао, па на семафору стоји да нас је неколико хиљада изгинуло, стотинак хиљада страдало, а земља оштећена за (брат-брату) 70 милијарди њихових пара.

Црква. Владика Иринеј каже да ако може свака НВО да изрази своје мишљење о Косову може и СПЦ, која заступа интересе свих верујућих Срба. Тачно, једино што Црква није изразила мишљење и молбу да Влада сачува манастире и цркве на Косову, него послала захтев државном врху шта и како да ради. То се можда дешава у Ирану, али не у секуларним државама. Поготово се не дешава да државни врх иде на консултације у Цркву пре доношења важне државне одлуке. Тај државни врх може да се моли у Цркви да им Бог помогне да донесу добру одлуку за народ и државу, али не и да блиндираним мерцедесима и аудијима закрчи саобраћај и иде да пољуби руку сваком попу и тражи благослов за своју одлуку.

Путин. Кад бајкери, Србијагас, НИС и још неке јавне и тајне организације и појединци изаберу Путина за председника Србије његов декрет о Косову може да има значаја, сем уколико се у Саборној цркви неке наше Pussy Riot не побуне против тога.

Срби са севера (Косова) нису ваљда некакав посебан ентитет. И они су Срби и као такви би требало да поштују одлуке своје Владе. Наравно, за разлику од нас осталих (око седам милиона) њих шездесетак хиљада имају опцију и да поштују одлуке Владе у Приштини. То неће бити тешко нарочито онима који уз дупле плате из Београда, добијају и платицу из Приштине. Кад-тад, овако или онако, тај избор ће морати да направе, на исти начин на који су неки Срби из Хрватске одлучили да живе по законима Републике Хрватске, а неки дошли у Србију и овде деле судбину нас осталих. Мањина у некој држави има пуно право и обавезу да захтева од своје матичне државе да штити њихова права кроз међународне уговоре и организације, али не и да диктира какву ће спољну и унутрашњу политику матица да води.

Још нешто у вези са оним Косоварима који из Београда брину о онима у Косовској Митровици. Теза да „ако су Шиптари могли да направе државу у нашој држави, направићемо и ми у ’њиховој’“ – једноставно није остварива. Не дају они које смо као победили током НАТО агресије, као што нису дозволили да се сличан сценарио реализује у Хрватској. Република Српска није добар пример такође, јер је о томе постигнут међународни споразум, који се још увек како-тако поштује. То што Додик подржава Србе са Косова, не може њима да помогне, већ само да одмогне ентитету који он води. 

А шта то ЕУ, Немачка, Америка (па чак и неки које сматрамо пријатељима) траже од Србије, а што Ђ.В. и Двери називају капитулацијом? Ако читамо и слушамо оно што је стварно написано и речено (а не тумачимо га као понижење и злу намеру), онда видимо да се од нас тражи да успоставимо добре односе са Косовом. Нису ли то исто тражили од Хрватске (у вези са спором са Словенијом), да би јој дозволили да постане пуноправни члан ЕУ? И Хрватска и Словенија су се договорили, свако попуштајући помало и свако остајући по мало незадовољан. Али, тако је то кад се поштује компромис и правила организације у коју хоћете да се учланите.

Уместо Ђ.В. сам ћу себи рећи: „Па није парче Јадранског мора исто што и Света српска земља“. Није. Косово је пуно веће и значајније од тог парчета слане воде. Али, као што су Словенија и Хрватска инсистирале да свака од њих полаже право баш на ту површину, тако и ми и косовски Албанци тврдимо да КиМ припада нама, тј. њима. И сад долазимо до, чини ми се, кључне ствари. Мислим да уопште није важно на чему ми или Албанци са Косова инсистирамо и колико су добри аргументи једне или друге стране. ЕУ, организација у коју, бар декларативно, хоћемо да уђемо сматра Косово независном државом и тако третира преговоре између нас и њих. То што неке чланице ЕУ не признају независно Косово, нама олакшава преговарачку позицију и омогућава нам да га и ми не признамо. И то је то. Ни мање ни више од тога.

Е сад, ако господин Вукадиновић, ДСС, Двери и остали који тако мисле буду већина у нашем друштву, с пуним правом могу да захтевају од ове (и свих следећих) Владе да одустанемо од европских интеграција. Ако се то деси, ја ћу бити у мањини и вероватно бити љут, као г. Вукадиновић сада, и писати острашћене текстове против изолације и викати на сав глас да је Србији место у ЕУ. Дотле, могу само да жалим што се нисмо споразумели у Бриселу и убрзали наш пут ка ЕУ.