Nelogičnosti sa “Ravne gore”

Serija “Ravna gora” u deset prikazanih epizoda obuhvatila je događaje u Jugoslaviji u rasponu od oko četrdesetak dana u aprilu i maju 1941. Može se samo nagađati koliko bi joj nastavaka još bilo potrebno da se stigne do kraja Drugog svetskog rata, te bi njeno osnovno obeležje bilo vunovlačarenje, koje su u stanju da prate samo najizdržljiviji gledaoci. Autor Radoš Bajić, koji je “mlogo teo, mlogo započeo” i gromoglasno najavljivao da će u seriji prikazati dosad neviđenu istinu, nije, nažalost, u tome i uspeo. Možda bi njegovo delo, ipak, i pored velike sporosti i razvučenosti, bilo i povoljnije ocenjeno da je u njemu bilo manje pogrešnih rekvizita i podataka, a koji su nastali usled nehata autora i njegovih saradnika.

Već je pisano o radu fabrike na dan bombardovanja, u nedelju 6. aprila 1941, o korišćenju radio-aparata “Kosmaj”, proizvedenog tek 1949. godine ili ruskog dvogleda iz 1962, ali to nije sve... Iz “Ravne gore” se može steći utisak i da su se članovi KPJ, bar u Srbiji, pripremali za borbu sa okupatorom još od prvih dana po kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije i da su sa njim otpočeli otvorene sukobe nekako u vreme kad je generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, sredinom maja, doputovao iz Zagreba u Beograd. U epizodi koja sledi po njegovom dolasku u Beograd vidi se da su neprijateljstva već počela i da Nemci, za odmazdu, u jednoj sekvenci streljaju dvojicu mladih komunista, dok oni kliču svojoj partiji i Sovjetskom Savezu.

Nije li to odstupanje od dosad poznatih činjenica o toku NOB? Pitanje je, zapravo, da li su kadrovi ove sekvence nastali na osnovu stvarnih događaja u maju 1941, kako to autor naglašava ispisanim datumima na početku svakog dela? Naime, u to vreme bio je na snazi Sporazum Ribentrop-Molotov, sklopljen 23. avgusta 1939, samo osam dana pre izbijanja Drugog svetskog rata. Zvanično se nazivao pakt o nenapadanju Nemačke i SSSR, a bio je, zapravo, vojni savez kojim su ove dve zemlje podelile interesne sfere u Finskoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj i Rumuniji.

Pakt je potpisan na deset godina, uz mogućnost automatskog produženja na još pet godina, sem ukoliko jedna od zemalja potpisnica ne zatraži da se on raskine, a što je trebalo da učini na godinu dana pre isteka roka. Nemačka je, međutim, na sebi svojstven način Sporazum raskinula već 22. juna 1941, kada je Operacijom “Barbarosa” otpočela napad na Sovjetski Savez. Staljin, koji je čvrsto verovao da su prijateljski odnosi SSSR i Nemačke mogući i održivi, bio je potpuno šokiran. Tako je vest o napadu Trećeg rajha građanima SSSR morao da saopšti Molotov, dok se Staljin obratio javnosti tek skoro dve sedmice kasnije.

Da li je u takvim okolnostima KPJ, koja je brojala 7.000 članova partije i 17.800 skojevaca (podatke o broju treba uzeti sa rezervom, jer su oni možda iz 1945, kada se uz dva svedoka dokazivao prvoborački staž) i koja je u svemu zavisila od politike i odluka “velikog i bratskog Sovejetskog saveza”, tačnije, njenog vođe, smela, htela i mogla da učini nešto na svoju ruku, a što je u tom trenutku bilo suprotno interesima Moskve? A čak da to i zanemarimo ili poverujemo kako je CK KPJ na vreme i pre Staljina shvatio kolika opasnost preti svetu od Hitlera, zašto je odluku o podizanju ustanka doneo tek 4. jula 1941, dok su komunisti u Srbiji, a kako “Ravna gora” pokazuje, već pre toga počeli borbu i ginuli?

Može li se razumeti i opravdati prepravljanje, tačnije, “požurivanje” događaja, kojim je KPJ prikazana kao prethodnik antifašističkog otpora ne samo u Srbiji i Jugoslaviji, mada je, u stvari, tek posle 22. juna shvatila šta se događa?

Pre nego što je počelo prikazivanje “Ravne gore”, u javnosti su se čuli ogorčeni protesti prvoboraca, njihovih potomaka i istomišljenika. Zahtevali su da se serija zabrani, jer je ona – iako, razume se, tada nisu mogli da znaju njen sadržaj -“pokušaj prekrajanja istorije”. Ispalo je da su bili u pravu, samo se sada nešto ne čuju. Možda im ovakvo prekrajanje odgovara.