Нелогичности са “Равне горе”

Серија “Равна гора” у десет приказаних епизода обухватила је догађаје у Југославији у распону од око четрдесетак дана у априлу и мају 1941. Може се само нагађати колико би јој наставака још било потребно да се стигне до краја Другог светског рата, те би њено основно обележје било вуновлачарење, које су у стању да прате само најиздржљивији гледаоци. Аутор Радош Бајић, који је “млого тео, млого започео” и громогласно најављивао да ће у серији приказати досад невиђену истину, није, нажалост, у томе и успео. Можда би његово дело, ипак, и поред велике спорости и развучености, било и повољније оцењено да је у њему било мање погрешних реквизита и података, а који су настали услед нехата аутора и његових сарадника.

Већ је писано о раду фабрике на дан бомбардовања, у недељу 6. априла 1941, о коришћењу радио-апарата “Космај”, произведеног тек 1949. године или руског двогледа из 1962, али то није све... Из “Равне горе” се може стећи утисак и да су се чланови КПЈ, бар у Србији, припремали за борбу са окупатором још од првих дана по капитулацији Краљевине Југославије и да су са њим отпочели отворене сукобе некако у време кад је генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито, средином маја, допутовао из Загреба у Београд. У епизоди која следи по његовом доласку у Београд види се да су непријатељства већ почела и да Немци, за одмазду, у једној секвенци стрељају двојицу младих комуниста, док они кличу својој партији и Совјетском Савезу.

Није ли то одступање од досад познатих чињеница о току НОБ? Питање је, заправо, да ли су кадрови ове секвенце настали на основу стварних догађаја у мају 1941, како то аутор наглашава исписаним датумима на почетку сваког дела? Наиме, у то време био је на снази Споразум Рибентроп-Молотов, склопљен 23. августа 1939, само осам дана пре избијања Другог светског рата. Званично се називао пакт о ненападању Немачке и СССР, а био је, заправо, војни савез којим су ове две земље поделиле интересне сфере у Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској и Румунији.

Пакт је потписан на десет година, уз могућност аутоматског продужења на још пет година, сем уколико једна од земаља потписница не затражи да се он раскине, а што је требало да учини на годину дана пре истека рока. Немачка је, међутим, на себи својствен начин Споразум раскинула већ 22. јуна 1941, када је Операцијом “Барбароса” отпочела напад на Совјетски Савез. Стаљин, који је чврсто веровао да су пријатељски односи СССР и Немачке могући и одрживи, био је потпуно шокиран. Тако је вест о нападу Трећег рајха грађанима СССР морао да саопшти Молотов, док се Стаљин обратио јавности тек скоро две седмице касније.

Да ли је у таквим околностима КПЈ, која је бројала 7.000 чланова партије и 17.800 скојеваца (податке о броју треба узети са резервом, јер су они можда из 1945, када се уз два сведока доказивао првоборачки стаж) и која је у свему зависила од политике и одлука “великог и братског Совејетског савеза”, тачније, њеног вође, смела, хтела и могла да учини нешто на своју руку, а што је у том тренутку било супротно интересима Москве? А чак да то и занемаримо или поверујемо како је ЦК КПЈ на време и пре Стаљина схватио колика опасност прети свету од Хитлера, зашто је одлуку о подизању устанка донео тек 4. јула 1941, док су комунисти у Србији, а како “Равна гора” показује, већ пре тога почели борбу и гинули?

Може ли се разумети и оправдати преправљање, тачније, “пожуривање” догађаја, којим је КПЈ приказана као претходник антифашистичког отпора не само у Србији и Југославији, мада је, у ствари, тек после 22. јуна схватила шта се догађа?

Пре него што је почело приказивање “Равне горе”, у јавности су се чули огорчени протести првобораца, њихових потомака и истомишљеника. Захтевали су да се серија забрани, јер је она – иако, разуме се, тада нису могли да знају њен садржај -“покушај прекрајања историје”. Испало је да су били у праву, само се сада нешто не чују. Можда им овакво прекрајање одговара.