Isterivanje države i selektivni EU-standardi

U skladu sa svojom novom radikalno-evropskom orijentacijom, u naprednjačkom Ministarstvu kulture i informisanja su preuzeli i obavezu da po evropskom obrascu urede stanje i u medijima, odnosno da potpuno isteraju državu iz vlasništva, a medijsku sferu prepuste privatnom vlasništvu i tržišnoj konkurenciji, koja je do sada većinu srpskih medija svela na nivo Farme, a novinare na puke izvršioce planova i hirova moćnih vlasnika. 

U Ministarstvu kulture i informisanja saopštava se da je „strateško“ opredeljenje države da izađe iz medija, a sada se nastoji da se za završetak tog procesa pronađe odgovarajući način, odnosno da se na javnim raspravama o Nacrtu zakona o javnom informisanju najzad  ubede svi da se predaju neumitnom zakonu tržišta. Nacrt zakona razmatran je do sada na tri javne rasprave, koje su organizovali Ministarstvo kulture i OEBS, uz finansijsku podršku britanske ambasade, dok bi nakon četvrte, koja će biti održana u Beogradu 19. marta, Nacrt trebalo da bude upućen Vladi na razmatranje i da se do kraja marta nađe u skupštinskoj proceduri.  

Zagovornici Nacrta zakona kažu da se privatizacija medija mora po svaku cenu obaviti kako bismo se približili evropskim standardima, a u njemu su potpuno usvojene sugestije stranih stručnjaka koje su angažovali Evropska komisija i OEBS. Njime je predviđeno da država 1. januara 2014. godine potpuno prestane da finansira medije i da se posle toga pređe na projektno finansiranje, odnosno da se lokalni mediji ubuduće mogu finansirati isključivo preko projekata, odnosno specijalizovanih programa, a ne na osnovu svakodnevnog javnog informisanja.

Nacrt zakona i nova javna rasprava pružili su međutim povod za sumnje da je nova vlast odustala od formiranja regionalnih javnih servisa predviđenih Medijskom strategijom, koja je usvojena krajem 2011, što su isprovocirale ranije izjave pojedinih predstavnika ministarstva da će Medijska strategija biti „redefinisana“, kao i da za regionalne javne servise  postoji problem novca. Članovi Radne grupe za izradu zakona naglašavaju međutim da on predviđa „samo“ povlačenje države, gradova i opština iz medija, a da će eventualno formiranje regionalnih javnih servisa regulisati Zakon o elektronskim medijima, koji će se uskoro naći u javnoj raspravi.

To nije ubedilo učesnike treće javne rasprave nedavno održane u Nišu, gde je atmosfera bila toliko usijana da umalo nije stradao i prisutni službenik OEBS-a. Zagovornici formiranja regionalnih javnih servisa istakli su da su u izradi Nacrta zakona učestvovali samo oni koji se protive njihovom postojanju, dok je većina prisutnih bila odlučna u stavu da niška NTV mora da preraste u regionalni javni servis kako bi u medijskoj sferi svi delovi Republike bili ravnopravni.

Iako protiv sebe imaju „gigante“ poput Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Lokal pres, koji već godinama histerično insistiraju na izbacivanju države iz medija, a  regionalne javne servise gledaju kao nelojalnu konkurenciju, Nišlije su ipak dobile neočekivanog jakog saveznika – premijera Ivicu Dačića. On je nedavno na skupu o razvoju juga Srbije izjavio da u medijskoj oblasti svi delovi zemlje moraju da budu ravnopravni, tako da „ukoliko Beograd i Novi Sad imaju medijske javne servise, onda to mora da ima i Niš“. Dačić se založio da bi niška NTV trebalo da postane regionalni javni servis u skladu sa aktuelnom Medijskom strategijom, koja predviđa šest takvih servisa u Srbiji, i iskreno priznao da postoje i veliki pritisci iz međunarodne zajednice kada je reč o primeni nekih propisa, koji možda jesu propisi koje treba primeniti u daljem procesu približavanja EU, ali koji trenutno ne odgovaraju situaciji u Srbiji. 

Medijska strategija iz 2011. bila je doneta konsenzusom kao najširi mogući kompromis, a ona je preporučivala formiranje regionalnih servisa kao najboljeg modela za sveobuhvatnije i kvalitetnije informisanje građana na celokupnoj teritoriji Srbije. Činjenice govore da Austrija ima devet regionalnih javnih servisa, Nemačka 11, Švedska 19, Velika Britanija 11, Danska osam, Norveška 11, što dokazuje da je postojanje ovih servisa upravo evropska praksa. To svakako nije selektivna primena samo onih segmenata Medijske strategije koji odgovaraju čelnicima takozvane medijske koalicije, čiji su članovi ANEM, Lokal pres, NUNS, NDNV i UNS. Skandal u Nišu tako je pokazao da se i u ovom slučaju iza usvajanja tzv. evropskih standarda kriju određene interesne grupe i mediji,  inače najglasniji zagovornici neoliberalnog tržišta, za koje se pokazalo da se često polutajno finansiraju od strane te iste države, dok  favorizovanje njihovih interesa može dovesti samo do još jačeg medijskog mraka u Srbiji.