Ne praštaj im Bože, znaju šta rade

Poslednji Sabor Srpske pravoslavne crkve usledio je posle mnogih iskušenja pred koja je stavljena gotovo svakodnevno ova institucija od nekada velikog poverenja građana.

Briselski sporazum, dopisivanje sa predsednikom, utamničenje vladike Jovana, repovi koji se povlače za Pahomijem, politička prepucavanja episkopa u javnosti poput stranačkih portparola...

Čak i u toku Sabora, kao nekada sa čuvenih komunističkih plenuma, curele su pikanterije koje su završavale na naslovnim stranama pornoida odmah uz nove dogodovštine sa ostalih rijalitija, te i ne čudi predlog jednog od učesnika da se u Patrijaršiji ugrade kamere koje će uživo prenositi besede „mudraca“, kako bi se i narod uverio u pamet Božjih izaslanika na zemlji.

Kolektivna anestezija koja traje dovoljna je da se podnese realnost nalik razbijenom ogledalu kada se, na primer, pored vesti o Stanijinoj trudnoći nađe poziv na vojni udar mileševskog jastreba ili kada je Avin „handjob“ samo deo fotosešn-a koji se nastavlja perverznim enterijerima vladičanskih dvora.

Da li je tehnologija božje ili ljudsko čudo više nije ni toliko važno, ali da se putem iste dešavaju mnoga čuda to je više nego izvesno.

Video snimak ranih radova popularne Severine uverio nas je u neistinitost njenih stihova da su „sve Hrvatice opatice“.

Snimak razularenih i krvožednih Škorpiona kako streljaju zarobljene muslimane pokazao nam je da i „onaj ko se brani“ može i te kako da čini zločine, čak i gore od napadača, te da i srpski genom nije očišćen od mutiranih zločinačkih alela.

Kolekciju video zapisa, kao nepobitnih dokaza, dopunio je i bivši vladika Vasilije Kačavenda, doduše ne na jahti uz šampanjac, niti na otvorenom sa vezanim rukama, ali ovaj dokaz nije ostavio nimalo manevarskog prostora čak i tako spretnoj, lukavoj i konzervativnoj organizaciji kakva je crkva, bilo koje konfesije.

Crkva je na Saboru promptno penzionisala svog nekadašnjeg pulena.

Ostaje otvoreno da li je u pitanju invalidska penzija pošto društvo u mantijama homoseksualnost smatra za poremećaj (čitaj bolest) iako društvo u belim mantilima tvrdi suprotno, ali se u jednome slažu- pedofilija jeste mentalni poremećaj i zahteva dugotrajni, ako ne i doživotni tretman.

Na stranu krivična odgovornost. Time će se pozabaviti društvo u plavim mantijama, te ostaje mogućnost da Kačavenda dobije novu, prugastu uniformu i novi, ne tako raskošni vladičanski dvor.

Ako je zaista drugačije seksualne orijentacije, u zatvoru mu možda i neće biti tako loše.

Ipak, ma koliko se LGBT populacija radovala novom članu, mislim da razloga za slavlje nema jer Kačavenda može samo pojačati ustaljene predrasude o ovoj dikriminisanoj manjini.

Naime, radi se o čoveku koji je imao traumatično detinjstvo što homofobi smatraju glavnim uzrokom ove „bolesti“, a takođe on je zajednički presek dve potpuno odvojene kohorte- homoseksualaca i pedofila. Ova činjenica može samo udaljiti gej aktiviste od njihovog konačnog cilja – da postanu ravnopravni članovi društvene zajednice.

Sa druge strane, crkva je pokušala da majčinskom ljubavlju pomogne zalutaloj ovčici time što je ovnu kome je poverila stado oduzela pastirski štap, iako su se i u ovom slučaju očekivale biblijske pretnje crnogorsko-primorskog vrača po kome i ovo bosansko-tuzlansko „ drvo koje ploda ne rađa“ manitu treba da iseče i u oganj baci .

Predviđa li češnjejši Amfilohije da će muželožnička ljubav grešnog Vasilija koštati carstva nebeskoga jer je istu strašnu sudbu predvideo učesnicima Parade ponosa pre par godina?   Mudri starina ćuti.

Neko iz crkve reče da niko nije imao hrabrosti da poveruje u „govorkanja“ koja su kružila vezano za bahanalije u pomenutoj eparhiji, pa se uz pomoć te rezerve i svesnog okretanja glave i guranjem problema pod, naravno, skupocene tepihe na volšeban način izvukao vladika Pahomije, koji se još i pohvaljuje jer taj „problem“ nije ponovio što je krunski dokaz njegovog iskrenog pokajanja.

Ako je ono u šta „časni oci“ nisu želeli da veruju zapravo istina, ko može da garantuje da je istina ono u šta kažu da veruju i ono šta svakodnevno propovedaju?

Ipak, ni Bog, ni kredibilitet Crkve ovde nisu najvažniji. Najbitnije su žrtve, deca koja su zaboravljena, a koja svoje traume nikada neće moći da zaborave.

Njih niko, pa ni majka Crkva, ne spominje.

Oni koji religiju svode na biblijske bajke, koji slepo veruju u propovedi onih licemera koji od crkve prave novu kastu i u ovome će videti neku zaveru, jer im je to još jedini mehanizam odbrane da očuvaju svoj lažni svet sagrađen na pesku.

Oni koji su očekivali da budu političko krilo Srpske pravoslavne crkve, spisatelji sinodskih saopštenja trebalo bi da se zapitaju zašto su zaveli crvkene velikodostojnike da u vreme parafiranja sporazuma Beograda i Prištine ponovo na kvazi-političko tržište iznose ponudu o podeli kojom bi ogromna većina crkava i manastira, srpsko istorijsko i duhovno blago ostalo ispod te nove granice.

Donekle se i može razumeti kritika da je ovaj sporazum zapravo predaja, a ne prodaja, jer onima koji prodaju gotovo sve svoje usluge i „proizvode“, od krštenja, preko venčanja do pokopa, od kalendara, preko ikonica do „blagoslovenih" sveća, nerazumna i neshvatljiva je takva vrsta trgovine.

Da li će se bacanje oreola Crkve u svetovno blato nastaviti ili ne zavisi samo od ponašanja onih koji predstavljaju ovu , za sada, nevladinu, opozicionu organizaciju, a njen ugled moguće je popraviti samo ako se ona sama izdigne iz svakodnevne žabokrečine i uzvišenom hrabrošću postane ogledalo i moralni korektiv srpskog društva.

To ogledalo ne sme biti srebrno, jer sijanje nije odlika plemenitosti, niti iskrivljeno, jer Srbija je umorna od laži.

Istina oslobađa – neka to bude prva Božja zapovest onima koji su na ostale zapovesti zaboravili.