"Dan mladosti" protiv Monsanta

Postoji jedan stari kultni film, danas skoro zaboravljen, za koga bi mnogi mogli da kažu da se pokazao proročkim. U filmu Predskazanje (Omen II) iz 1978, pomagači mladog Demijena, antihrista, planiraju da promene proizvodnju u jednoj od fabrika njegovog ujaka. Plan đavoljih pomagača je da osvoje svetsku proizvodnju hrane, tako što će svojim posebnim pesticidima i đubrivima razviti useve koji su otporni na sve bolesti. Govore kako će ,,toksičke hemikalije jednog dana nahraniti svetsku glad'“, a oni to ne rade zbog eksploatacije i kontrole ljudi, nego naravno, da bi pomogli ljudskoj rasi. Tako se govori i za genetski modifikovane organizme u hrani. Monsantovi lobisti i plaćenici nas ubeđuju kako oni to ne rade zbog para i ogromnog profita, nego zato da bi pomogli ljudima, iz čistog altruizma. Tako, iz čiste ljubavi, i pojedini domaći stručnjaci i neki biznismeni, propagiraju uvođenje GMO, smatrajući da smo neprosvećene neznalice, anti GMO ,,ludisti“ koji se opiru napretku civilizacije.

Osnovne činjenice o problematici genetskog modifikovanja znamo, svako je od nas dovoljno saznao da bi mogao da zauzme neki stav. Dovoljno znamo o rezultatima nezavisnih istraživanja uticaja GMO, o pogubnosti pesticida Raundap, o naplaćivanju ,,intelektualne svojine“ od strane Monsanta, o tome da je Monstanto nedavno potpuno izdvojen iz zakona, da njegova istraživanja više ne mogu nikako da se zaustave… Čak smo onako laički naučili i shvatili Princip supstancijalne jednakosti (Substantial equivalence), od koga je sve i počelo, i na čemu se zasnivaju sva opravdanja i prihvatanja da je hrana bezbedna. Po tom principu, novi proizvod se prihvata kao bezbedan i jednak sa postojećim, ukoliko se sastoji od hrane koja je bezbedna. S tim što GMO tehnologija nije ista kao i kad domaćica pravi ručak u kuhinji. Nije to pravljenje salate, pa da je svejedno u kojoj razmeri neko meša paradajz, krastavce i luk. Nije kao pravljenje torte, jer u kojoj god razmeri da neko meša jaja, brašno i vodu, uvek će dobiti ukusan kolač.

Dakle, osnovne činjenice znamo. Među mnogim stvarima koje ne znamo je, između ostalog, koliko GMO hrane ima oko nas, da li se ona tajno gaji ili uvozi u Srbiju, i da li je i ne znajući, kupujemo u prodavnicama, kao sastojak poznatih proizvoda. A to su one najvažnije stvari. Današnjem kupcu je teže da se snađe među šarenim rafovima marketa, nego što je prvim ljudima bilo da u šumi nađu jestive bobice i bilje. Brojne novinske vesti, izveštaji i komentari ne doprinose saznanju činjenica, jer su različite, mnoge su neproverene i suprotne jedna drugoj. Čak i one koje su, čini se, bile istinite, nisu do kraja objašnjene. Pre nekoliko godina bio je mali skandal, kad su pronađena polja zasađena GMO sojom. Vesti su govorile da je soja uništena, i tu se stalo. Da li je stvarno uništena ili je poslužila za ishranu stoke, gde je to bilo pronađeno, kakve su garancije da se to nije ponovilo? Nedavno je jedan poznati anti GMO aktivista javno optužio fabriku Bambi, i objavio da se modifikovani organizmi nalaze i u keksu Bambi, jer ta fabrika navodno ne proverava poreklo soje koju koristi za svoje proizvode. Iz fabrike je ta vest odmah demantovana, i naglašeno da se soja kontroliše, ali se postavlja pitanje kome verovati? Osim toga, ako Bambi kontroliše soju koju kupuje u Srbiji, da li to znači da postoji razlog za kontrolu?

O uvoznim proizvodima znamo još manje. Brojne kompanije i proizvodi, da ih ne navodim, označeni su kao nosioci genetski modifikovanih organizama. Da li je istina ili ne, ne znamo, ali ako jeste, zbog čega se ona uopšte uvoze ukoliko je promet GMO kod nas zakonom zabranjen? Ono što takođe ne znamo, jer su vesti krajnje suprotstavljene, je šta će za ,,organsku'“ Srbiju značiti eventualni ulazak u Evropsku uniju? Šta će se tačno promeniti ukoliko uđemo u Svetsku trgovinsku organizaciju? Naši političari se, uz par izuzetaka, uopšte ne bave time. A ponašanje prema tome je mutno, zamućeno baš kao i GMO. U vreme vladavine Tadića, Srbija je donela zakon o zabrani GMO, iako je Tadić jasno podržavao legalizovanje GMO. Danas je GMO i dalje zabranjen, ali današnja Skupština ne želi da priča o tome. Početkom maja je podnet zahtev za skupštinsku raspravu o GMO, ali je Skupština to većinski odbila (samo 65 poslanika glasalo je za). I niko od vlasti se ne oglašava ni o jednoj od tih mnogih nepoznanica.

A da svetom šetaju poluludi naučnici, šetaju. Moje skromno mišljenje. Svet sve više liči na neki loš holivudski film B produkcije, sa zlim ludim naučnicima koji bi da zauzmu planetu suludim tehnologijama. Godinama smo slušali zaverološke priče o namerama svetske vlade, i planovima za smanjenje populacije, i moram da priznam da sam bio više nego skeptičan prema tome. I dalje jesam, ali moj skepticizam se lagano topi, jer svakodnevne vesti koje pristižu ne utiču pozitivno na tu vrstu skepticizma. ,,Ovi su rešili da nas pobiju“, komentar je nekoga sa foruma, i te reči se sve više čine sasvim prikladnim. Nakon svih loših vesti o GMO, naučnici iz nekoliko svetskih laboratorija su nas ovog proleća obradovali i vešću da će uskoro biti u stanju da proizvedu veštačke kobasice i hamburger. Znači, za par godina imaćemo roštiljade sa veštačkim, laboratorijskim mesom iz epruvete. Još samo da izmisle i GMO ljude, koji će biti otporni na GMO hranu. Postoji i vest da će životinjsko brašno (samleveni ostaci životinja) koje je izbačeno iz ishrane stoke jer je izazvalo bolest ,,ludih krava“, od 1. juna biti ponovo uvedeno u ishranu riba u evropskim odgajivačnicama, a ubrzo nakon toga vraćeno i u ishranu stoke. Ili bizarna vest, o tome da su na našem Institutu za biološka istraživanja Beogradskog univerziteta još 2010. genetski izmešali krompir sa genima pirinča, i to bakterijom koja izaziva tumore kod preko 140 vrsta biljaka. I za to ovde niko ne bi saznao, da neko od novinara nije nabasao na afrički časopis koji je to objavio iste godine, Afrički žurnal za biotehnologiju iz Najrobija. ,,Nije to ništa strašno“, uveravala nas je gospođa naučnik iz Instituta. Strašno je, kad se takva ispitivanja kriju od javnosti, i kad se postojeći zakon o ovoj materiji ne poštuje, a nema ni volje da se nametne poštovanje. Svet je odlično uređen, svaka živuljka ima svoje mesto i u savršenom skladu je sa svojom okolinom. I strašno je što postoje ljudi koji bi da ispravljaju nešto što nije pokvareno, da popravljaju vazu koja se nije slomila.

Verovatno najbolji primer kolike su razmere globalne nebrige političara, i koliko su multinacionalne kompanije moćnije od vlada i država, je Koka Kola. Ona je nekako uspela da progura ideju da je sasvim u redu da širom sveta prodaje piće sa nepoznatim sastojkom, i na tu igru svi pristaju već više od sto godina. Koka Kola se van Amerike proizvodi u lokalnim fabrikama drugih država, kod nas u Batajnici, ali tajni sastojak stiže u posebnim kanisterima, zajedno sa uputstvom za upotrebu. Zaobilazi carinu i svaku vrstu zdravstvene kontrole. Svi proizvodi moraju da imaju jasnu deklaraciju, osim Koka Kole, koja svoje alhemijsko piće nesmetano prodaje po celom svetu. Ljudi su nekako to prihvatili kao normalnu pojavu, ali u tome nema baš ničeg normalnog.

Malu nadu daju lokalne samouprave, koje jedna za drugom svoje opštine proglašavaju za GMO zabranjenu zonu. Tako će verovatno postojati i bolja lokalna kontrola nad usevima i prodajom na pijacama. Što se tiče centralne vlasti, teško da od nje možemo nešto da očekujemo. Zbog pomenutog odbijanja skupštinske rasprave o GMO, zbog ignorisanja GMO istraživanja na Univerzitetu, zbog javnosti nepoznatog stanja zasejane soje i drugih useva… Vlada se bavi organizovanjem puta u Evropu, i verovatno se sprema unapred da sve svoje postupke sprovodi u skladu sa zakonima Brisela. Osim toga, još manje bi trebalo očekivati od Ministarstva poljoprivrede. Ponoviću, jer je potrebno. Ministarstvo koje nije u stanju da reši problem sa najobičnijim lokalnim azilom za pse, u Požegi, zaslužuje da promeni ministra. U velikoj SAD (populacija od 315 miliona ljudi), dovoljno je da 150 ljudi potpiše nešto, da bi administracija imala zakonsku obavezu da obrati pažnju na to. Zbog 25.000 potpisa ona je dužna da zvanično odgovori na peticiju. Srbija ima sedam i po miliona ljudi, ali peticija sa potpisima 4.000 ljudi nije dovoljna da bi ministar Knežević obratio pažnju. Kako im onda verovati da će moći da brinu o daleko većim stvarima, o zdravlju i onome što kupujemo za ishranu?

Postoje nekoliko stvari koje čovek za sebe sam može da uradi, jer od vlasti, bilo gde u svetu, zasad ne bi trebalo da očekuje mnogo. Pre svega, kupovina od seljaka. Ako ne možemo sami da proizvedemo, barem možemo da kupujemo provereno. Ne iz velikih ili malih trgovinskih radnji, čak ne ni od nakupaca, nego baš na pijacama, od čoveka koji nosi šajkaču, koji je krompir uzeo iz svoje njive a jabuku ubrao sa svog drveta. Time osiguravamo i pomažemo sebi, ali pomažemo i tom seljaku i podržavamo njegov rad.

Vegetarijanstvo isto tako nije loše, za one koji to mogu i skloni su toj ishrani. Zasad ishrana mesom i nije vezana za GMO (barem dok se ne uvede najavljeno veštačko meso), ali današnje meso je često sumnjivog kvaliteta i porekla. Udruženje za zaštitu potrošača upozorava da Srbija uvozi staro meso, na jutubu su postojali snimci kako se u velikim marketima rok trajanja mesa prelepljava, i snimci dokazi lošeg čuvanja mesa, još uvek nema Nacionalnog saveta za kontrolu hrane, iako je najavljen pre tri godine… Osim toga, čuveni ,,hormon smrti'“, ne zvuči kao nešto što je zdravo za ishranu. Uzgred, jedno od većih opravdanja koje koriste GMO zagovornici je vezano upravo za to, i govori da za sve veću svetsku populaciju uskoro neće biti dovoljno hrane, i da Monsanto i slični zapravo pokušavaju da nahrane planetu. Što, naravno, nije istinita teza od samog početka. Za ishranu stoke troši se daleko više žitarica nego za ishranu ljudi. Još je Sokrat primetio kako će državi biti potrebno više obradivih polja, ukoliko se bude povećavala stočna proizvodnja, što se pokazalo kao istinito. Žitarica ima i više nego dovoljno da prehrani čitavu planetu, ali veći deo tih žitarica odlazi na ishranu tovnih životinja. Postoji podatak da trećina svetskih žitarica i 90% soje odlazi na ishranu životinja. A ako govorimo o vodi, čija se globalna nestašica najavljuje, za proizvodnju samo jednog kilograma govedine potrebno je 15 kubnih metara vode. Za istu količinu žitarica potrebno je 0.3 do 0.4 kubika. Šta će Monsanto da radi kad nestane vode? Da napravi GMO vodu da bi napojio stoku? Na svetu ne postoji manjak hrane, nego višak tovnih životinja.

Jedno od odgovora na problem moglo bi da bude i uvođenje označavanja organske, ,,bezbedne'“, hrane koja nije GMO, po uzoru na praksu koja postoji u nekim zapadnim zemljama. Trebalo bi da se pojave firme, ili nevladine organizacije, da se registruju kod ministarstva i onda da proveravaju robu koju im ponude proizvođači. Na proizvode bi stavljali odgovarajuću oznaku, i to bi bilo dobro i za proizvođače bezbedne hrane, a i za kupce. Pomenuti nesporazum u kome je učestvovao Bambi, u tom slučaju bi vrlo lako bio rešen. Zapravo, do tog problema ne bi ni moglo da dođe.

Još jedno rešenje za zdravu i bezbednu ishranu su košer ili halal hrana. Oba standarda su prihvaćena u Srbiji, mada još uvek nisu rasprostranjeni. Nekada je postojao košer restoran ali je on danas zatvoren, barem za one koji nisu Jevreji. Postoji mali restoran u blizini Sinagoge, u ulici Carice Milice, ali on nije košer. Prvi hahal restoran u Srbiji otvoren je u blizini džamije na Dorćolu u februaru, a već u maju, petorica maskiranih razbojnika upalo je unutra i teško povredila zaposlene. Daleko, daleko zdravije bi im bilo da su mirno ušli unutra, i naručili svoj obrok. Bez obzira na nečija verska opredeljenja, zatvorenost i isključivost, činjenica je da su košer i halal zdravi načini ishrane, i da za te vrste hrane kupac može biti siguran da su ispravni i bezbedni. Kad je reč o standardima, danas oni predstavljaju jedini pravi odgovor na loše delove nekih drugih, zapadnih standarda.

I naravno, jedan od načina borbe za zdravu hranu, je odlazak na protest protiv Monsanta i sličnih fabrika bolesti. Verujem da su ove godine prelazne godine, i da se sada odlučuje da li će GMO pobediti i ući u svakodnevnu ishranu, ili će biti zabranjen, ili barem obavezujuće predstavljen u deklaraciji prodaje. Zbog toga je važno pokazati da postoje ljudi koji su protiv uvođenja genetike u ishranu. Svetski Marš protiv Monsanta (ili negde, ,,,Occupy Monstanto“) zakazan je za 25. maj, i biće održan u preko 50 država. Kod nas se održavaju istog dana, u subotu u 17 sati, i u Beogradu će biti održani na Trgu Republike, u Novom Sadu na Trgu Slobode, i u Nišu na trgu Kralja Milana. Nemam veze sa organizatorima, pa ne mogu da pozovem na protest, ali sam siguran da bi bilo dobro da se ljudi okupe u što većem broju. 25. maj, nije Dan mladosti, ali kao da jeste.