Куда иде Србија | |
"Дан младости" против Монсанта |
![]() |
среда, 22. мај 2013. | |
Основне чињенице о проблематици генетског модификовања знамо, свако је од нас довољно сазнао да би могао да заузме неки став. Довољно знамо о резултатима независних истраживања утицаја ГМО, о погубности пестицида Раундап, о наплаћивању ,,интелектуалне својине“ од стране Монсанта, о томе да је Монстанто недавно потпуно издвојен из закона, да његова истраживања више не могу никако да се зауставе… Чак смо онако лаички научили и схватили Принцип супстанцијалне једнакости (Substantial equivalence), од кога је све и почело, и на чему се заснивају сва оправдања и прихватања да је храна безбедна. По том принципу, нови производ се прихвата као безбедан и једнак са постојећим, уколико се састоји од хране која је безбедна. С тим што ГМО технологија није иста као и кад домаћица прави ручак у кухињи. Није то прављење салате, па да је свеједно у којој размери неко меша парадајз, краставце и лук. Није као прављење торте, јер у којој год размери да неко меша јаја, брашно и воду, увек ће добити укусан колач. Дакле, основне чињенице знамо. Међу многим стварима које не знамо је, између осталог, колико ГМО хране има око нас, да ли се она тајно гаји или увози у Србију, и да ли је и не знајући, купујемо у продавницама, као састојак познатих производа. А то су оне најважније ствари. Данашњем купцу је теже да се снађе међу шареним рафовима маркета, него што је првим људима било да у шуми нађу јестиве бобице и биље. Бројне новинске вести, извештаји и коментари не доприносе сазнању чињеница, јер су различите, многе су непроверене и супротне једна другој. Чак и оне које су, чини се, биле истините, нису до краја објашњене. Пре неколико година био је мали скандал, кад су пронађена поља засађена ГМО сојом. Вести су говориле да је соја уништена, и ту се стало. Да ли је стварно уништена или је послужила за исхрану стоке, где је то било пронађено, какве су гаранције да се то није поновило? Недавно је један познати анти ГМО активиста јавно оптужио фабрику Бамби, и објавио да се модификовани организми налазе и у кексу Бамби, јер та фабрика наводно не проверава порекло соје коју користи за своје производе. Из фабрике је та вест одмах демантована, и наглашено да се соја контролише, али се поставља питање коме веровати? Осим тога, ако Бамби контролише соју коју купује у Србији, да ли то значи да постоји разлог за контролу? О увозним производима знамо још мање. Бројне компаније и производи, да их не наводим, означени су као носиоци генетски А да светом шетају полулуди научници, шетају. Моје скромно мишљење. Свет све више личи на неки лош холивудски филм Б продукције, са злим лудим научницима који би да заузму планету сулудим технологијама. Годинама смо слушали заверолошке приче о намерама светске владе, и плановима за смањење популације, и морам да признам да сам био више него скептичан према томе. И даље јесам, али мој скептицизам се лагано топи, јер свакодневне вести које пристижу не утичу позитивно на ту врсту скептицизма. ,,Ови су решили да нас побију“, коментар је некога са форума, и те речи се све више чине сасвим прикладним. Након свих лоших вести о ГМО, научници из неколико светских лабораторија су нас овог пролећа обрадовали и вешћу да ће ускоро бити у стању да произведу вештачке кобасице и хамбургер. Значи, за пар година имаћемо роштиљаде са вештачким, лабораторијским месом из епрувете. Још само да измисле и ГМО људе, који ће бити отпорни на ГМО храну. Постоји и вест да ће животињско брашно (самлевени остаци животиња) које је избачено из исхране стоке јер је изазвало болест ,,лудих крава“, од 1. јуна бити поново уведено у исхрану риба у европским одгајивачницама, а убрзо након тога враћено и у исхрану стоке. Или бизарна вест, о томе да су на нашем Институту за биолошка истраживања Београдског универзитета још 2010. генетски измешали кромпир са генима пиринча, и то бактеријом која изазива туморе код преко 140 врста биљака. И за то овде нико не би сазнао, да неко од новинара није набасао на афрички часопис који је то објавио исте године, Афрички журнал за биотехнологију из Најробија. ,,Није то ништа страшно“, уверавала нас је госпођа научник из Института. Страшно је, кад се таква испитивања крију од јавности, и кад се постојећи закон о овој материји не поштује, а нема ни воље да се наметне поштовање. Свет је одлично уређен, свака живуљка има своје место и у савршеном складу је са својом околином. И страшно је што постоје људи који би да исправљају нешто што није покварено, да поправљају вазу која се није сломила.
Малу наду дају локалне самоуправе, које једна за другом своје општине проглашавају за ГМО забрањену зону. Тако ће вероватно постојати и боља локална контрола над усевима и продајом на пијацама. Што се тиче централне власти, тешко да од ње можемо нешто да очекујемо. Због поменутог одбијања скупштинске расправе о ГМО, због игнорисања ГМО истраживања на Универзитету, због јавности непознатог стања засејане соје и других усева… Влада се бави организовањем пута у Европу, и вероватно се спрема унапред да све своје поступке спроводи у складу са законима Брисела. Осим тога, још мање би требало очекивати од Министарства пољопривреде. Поновићу, јер је потребно. Министарство које није у стању да реши проблем са најобичнијим локалним азилом за псе, у Пожеги, заслужује да промени министра. У великој САД (популација од 315 милиона људи), довољно је да 150 људи потпише нешто, да би администрација имала законску обавезу да обрати пажњу на то. Због 25.000 потписа она је дужна да званично одговори на петицију. Србија има седам и по милиона људи, али петиција са потписима 4.000 људи није довољна да би министар Кнежевић обратио пажњу. Како им онда веровати да ће моћи да брину о далеко већим стварима, о здрављу и ономе што купујемо за исхрану? Постоје неколико ствари које човек за себе сам може да уради, јер од власти, било где у свету, засад не би требало да очекује много. Пре свега, куповина од сељака. Ако не можемо сами да произведемо, барем можемо да купујемо проверено. Не из великих или малих трговинских радњи, чак не ни од накупаца, него баш на пијацама, од човека који носи шајкачу, који је кромпир узео из своје њиве а јабуку убрао са свог дрвета. Тиме осигуравамо и помажемо себи, али помажемо и том сељаку и подржавамо његов рад. Вегетаријанство исто тако није лоше, за оне који то могу и склони су тој исхрани. Засад исхрана месом и није везана за ГМО (барем док се не уведе најављено вештачко месо), али данашње месо је често сумњивог квалитета и порекла. Удружење за заштиту потрошача упозорава да Србија увози старо месо, на јутубу су постојали снимци како се у великим маркетима рок трајања меса прелепљава, и снимци докази лошег чувања меса, још увек нема Националног савета за контролу хране, иако је најављен пре три године… Осим тога, чувени ,,хормон смрти'“, не звучи као нешто што је здраво за исхрану. Узгред, једно од већих оправдања које користе ГМО заговорници је везано управо за то, и говори да за све већу светску популацију ускоро неће бити довољно хране, и да Монсанто и слични заправо покушавају да нахране планету. Што, наравно, није истинита теза од самог почетка. За исхрану стоке троши се далеко више житарица него за исхрану људи. Још је Сократ приметио како ће држави бити потребно више обрадивих поља, уколико се буде повећавала сточна производња, што се показало као истинито. Житарица има и више него довољно да прехрани читаву планету, али већи део тих житарица одлази на исхрану товних животиња. Постоји податак да трећина светских житарица и 90% соје одлази на исхрану животиња. А ако говоримо о води, чија се глобална несташица најављује, за производњу само једног килограма говедине потребно је 15 кубних метара воде. За исту количину житарица потребно је 0.3 до 0.4 кубика. Шта ће Монсанто да ради кад нестане воде? Да направи ГМО воду да би напојио стоку? На свету не постоји мањак хране, него вишак товних животиња. Једно од одговора на проблем могло би да буде и увођење означавања органске, ,,безбедне'“, хране која није ГМО, по узору на праксу која постоји у неким западним земљама. Требало би да се појаве фирме, или невладине организације, да се региструју код министарства и онда да проверавају робу коју им понуде произвођачи. На производе би стављали одговарајућу ознаку, и то би било добро и за произвођаче безбедне хране, а и за купце. Поменути неспоразум у коме је учествовао Бамби, у том случају би врло лако био решен. Заправо, до тог проблема не би ни могло да дође.
И наравно, један од начина борбе за здраву храну, је одлазак на протест против Монсанта и сличних фабрика болести. Верујем да су ове године прелазне године, и да се сада одлучује да ли ће ГМО победити и ући у свакодневну исхрану, или ће бити забрањен, или барем обавезујуће представљен у декларацији продаје. Због тога је важно показати да постоје људи који су против увођења генетике у исхрану. Светски Марш против Монсанта (или негде, ,,,Occupy Monstanto“) заказан је за 25. мај, и биће одржан у преко 50 држава. Код нас се одржавају истог дана, у суботу у 17 сати, и у Београду ће бити одржани на Тргу Републике, у Новом Саду на Тргу Слободе, и у Нишу на тргу Краља Милана. Немам везе са организаторима, па не могу да позовем на протест, али сам сигуран да би било добро да се људи окупе у што већем броју. 25. мај, није Дан младости, али као да јесте. |