Žan Klod Junker kao nova jabuka nemačko-britanskog razdora

U senci krize u Ukrajini, Evropsku uniju očekuje izbor predsednika Evropske komisije, što je postala toliko vruća tema da se stiče utisak da je to pitanje života i smrti same Unije. Sudeći po uzbuni koja je zavladala u pojedinim evropskim prestonicama, EU odavno nije bila toliko "razbijena" u idejnom smislu, a kroz izbor predsednika komisije se prelamaju problemi koji razdiru EU i drmaju njene temelje, dok sve više raste jaz između briselske birokratije i običnih građana.

Najavljeni kao ključni korak ka jačanju evropskog jedinstva, izbori za Evropski parlament održani od 22. do 25. maja imali su veliki značaj jer su, zahvaljujući Lisabonskom ugovoru, evropski parlamentarci prvi put dobili važnu ulogu u izboru Evropske komisije, koja faktički postaje vlada EU. Predsednik je Lisabonskim ugovorom EK dobio široka ovlašćenja, a posle pobede na majskim izborima stranke desnog centra ujedinjene u blok Evropske narodne partije (EPP) istakle su bivšeg premijera Luksemburga Žan Klod Junkera za svog kandidata.

Imenovanje Junkera izazvalo je, međutim, velike otpore, zbog njegove namere da u narednih pet godina radi na jačoj federalizaciji EU, što je uticalo da mu u početku čak ni nemačka kancelarka Angela Merkel ne da bezrezervnu podršku. Merkel je čak istakla da bi izbor, bez prethodnog dogovora o punomoćima, bio uporediv sa objavom rata Berlinu i zapretila nemačkim vetom. Izboru su se otvoreno usprotivile Švedska i Mađarska, uz rezerve Italije, Holandije i Francuske.

Najoštrija je bila reakcija britanskog premijera Dejvida Kamerona, koji je svim silama krenuo da osujeti izbor bivšeg luksemburškog premijera, koji je i jedan od arhitekata uvođenja zajedničke evropske valute.

Izbor evrofederaliste ne odgovara Londonu, kome 2017. predstoji referendum na kome će Britanci odlučivati o ostanku u Uniji. Britanski premijer je stoga zapretio da je spreman da odmah raspiše referendum o izlasku Britanije iz EU. On je jasno stavio do znanja da je Junker za njega neprihvatljiv kandidat i najavio da će „učiniti sve“ da on ne bude izabran. U bespoštednoj kampanji, u britanskim tabloidima je čak objavljeno da je Junkerov otac 1941. regrutovan u nemačku vojsku, dok su razljućeni nemački političari od kancelarke tražili da ne popusti Kameronovim ucenama. To je Junkeru obezbedilo snažniju podršku Angele Merkel, ali zato sada nesuglasice i oštri tonovi između Londona i Berlina sve jače odzvanjaju unutar Unije, koja je pet godina od Lisabonskog sporazuma u ekonomskoj i strukturnoj krizi, dok rastu nacionalistička, ultrakonzervativna i evroskeptična raspoloženja.

Odluka o izboru predsednika EK biće doneta na samitu EU 27. juna, ali već je jasno da je Junkerova kandidatura, umesto dokazivanja novog jedinstva i legitimiteta EU, potrebnog posle uzleta evroskeptičnih i desnih snaga na izborima za EP, pokazala unutrašnje nejedinstvo, dok je umesto kontraargumenta Brisel evroskepticima dao u ruke novu "municiju" za napade na Uniju.

Ideja da građani EU preko direktno izabranih predstavnika imaju važan uticaj na izbor EK, predstavljena je kao svojevrsna „demokratska evolucija EU“, ali praksa mnogo više opravdava stav da se u Briselu učvršćuje birokratsko čudovište čija konstrukcija postaje sve komplikovanija i glomaznija, i uprkos proklamovanoj želji, sve dalja od običnog građanina. Sistem "evrointegracija" postao je projekat kojim se bavi isključivo birokratska elita, o čijoj krizi legitimiteta dovoljno svedoči koliko uspeh evroskeptika, toliko i mala izlaznost na proteklim izborima. Sam Žan Klod Junker predstavlja odličnu sliku otuđenog Brisela – osoba koja ne spada među omiljene političare zbog manjka harizme, sklonosti zakulisnim birokratskim igrama i zalaganja za oštre mere štednje.

Želja britanskog premijera Dejvida Kamerona da spreči da Junker postane novi predsednik Evropske komisije minulih dana postaje međutim sve teže ostvariva. Najpre su lideri vodećih političkih grupacija u Evropskom parlamentu saopštili svojevrsni ultimatum predsedniku Evropskog saveta Hermanu van Rompeju, koji vodi konsultacije oko izbora predsednika EK, da nedvosmisleno žele da Junker zameni Žozea Manuela Baroza i da će ako se izabere „druga opcija, doći do institucionalne krize”. Ovom zahtevu se pridružila i grupacija socijalista i demokrata u EP, čiji je kandidat bio Martin Šulc, nemački socijaldemokrata i odlazeći predsednik EP, što Junkerov izbor čini sve izvesniji.

Ipak, tek treba videti kako će se Junker nositi sa Kameronom, Orbanom ostalim protivnicima jačanja EU, dok sam u isto vreme nema potreban legitimitet. Ideja da su ga zapravo izabrali građani, kako se to u Briselu tvrdi, prilično je besmislena, jer većina Evropljana nije glasala na izborima, izlaznost je beležila pad u većini država članica, a Junker se nigde nije ni pojavio na glasačkom listiću. Čak i u Nemačkoj, gde se za ovakav koncept izbora najviše zalažu, jeste samo 15 odsto glasača znalo da je Junker kandidat.

EU nastoji da igra veliku ulogu na svetskoj političkoj sceni, ali njeni napori često završavaju promašajima, što se dobro vidi na primeru njene politike prema krizi u Ukrajini, koja sve više ide na štetu same EU. Analitičari stoga procenjuju da je pre dve decenije politički značaj pojedinih zemalja Evrope, poput Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije, bio veći nego što je danas značaj čitave "ujedinjene Evrope". S obzirom na krizu koju izaziva pitanje Junkerovog izbora, teško je očekivati da će nova garnitura evrobirokrata nešto promeniti, već je verovatnije da će ona Uniju odvesti u ponovni i sve čvršći zagrljaj SAD.