Zaborav, nemar i ideologija umesto dostojnog sećanja

Istorija Srba obeležena je ogromnim ljudskim žrtvama, i retko koji mali narod je za svoju slobodu morao da plati tako veliku cenu. Tragične posledice gubljenja miliona ljudskih života osećamo i danas, i jedina uteha je ako znamo da oni nisu izgubljeni uzalud, već da su ugrađeni u budućnost i da su doprineli dobrobiti potomaka. Na žalost, naslednici su mnogo puta pokazali da ne poštuju pale, već da ih zaboravljaju ili dele po ideološkoj pripadnosti, dok brojne spomenike prošlosti izjeda nemar, nagriza vreme i uništava priroda.

Teško pada kada, posle toliko stradanja u Prvom svetskom ratu, saznamo da su brojna groblja srskih ratnika u inostranstvu zapuštena. Mnogo je i drugih primera srpskog zaborava, a poslednji je vest da su tokom radova kod crkve Svetog Nikole u Kuršumliji, prve zadužbine Strefana Nemanje, arheolozi u porti otkrili grobnicu sa 35 lobanja. Reč o glavama srpskih vojnika koji su poginuli 1877. u borbi za oslobođenje Kuršumlije, a kojima su Turci odsekli glave i nabili ih na kočeve. [1]Glave su kasnije skinute i zakopane, ali iako je o tome ostao i pisani trag, trgične sudbine ovih vojnika su zaboravljene, dok su danas Kuršumlija i Toplica ponovo u očima Arnauta. 

Pored teških geopolitikih okolnosti, nedostatak kulture sećanja je doprineo da samo u dvadesetom veku Srbi teško stradaju tri puta, a nepoštovanje sopstvenih žrtava je učinilo da se one u mnogome obesmisle. Ali narod koji ne poštuje prošlost, nema ni budućnost, i narod koji zaboravlja svoja stradanja stradaće ponovo. Na to nam je nedavno skrenuo pažnju i patrijarh srpski Irinej, koji je prilikom susreta s ambasadorom Izraela podsetio da je „tragična jedinstvenost Beograda” u tome što je jedini grad u Evropi koji nema memorijalni centar Drugog svetskog rata”, iako su na teritoriji grada tada postojala četiri koncentraciona logora. Patrijarh je istakao da je potrebno izgraditi centar sećanja na žrtve Drugog svetskog rata koji bi bio i obrazovni centar za naredna pokolenja, da se takve strahote ne bi nikada ponovile, jer, kako je rekao, ponavljale su se zbog namernog zanemarivanja stradanja Srba i ostalih naroda.

Jedan od logora bio je i Staro Sajmište u Beogradu, mesto užasa pored koje građani svakodnevno prolaze, a da mnogi i ne znaju šta se tu događalo. Da li je ovo mesto, danas zapušteno i neuređeno, a inače gotovo u centru prestonice, pokazatelj naše neshvatljive neodgovornosti, kratkovidosti i nemara, ili je njegova tragedija za vreme socijalizma smišljeno bačena u zaborav iz političkih pobuda, sada nije toliko važno. Važno je da Srbija konačno, umesto rasipanja novca na megalomanske projekte, na tom mestu, ili na nekom drugom prikladnom, izgradi Memorijalni centar, koji bi i svet, a pre svega narod podsećao na njegovu tragičnu sudbinu tokom borbe protiv fašizma.

Sećanje na žrtve na Balkanu i u Srbiji ometa isključivost, i spremnost da se svi svoji proglase nevinim, a svi tuđi zločincima. Zato je, bar što se tiče Drugog svetskog rata dobar način obeležavanja prošlosti ideja koja se javila u Kragujevcu, gde je nedavno obelodanjena istina o “Kapislani”, prostoru u kome su za vreme Drugog svetskog rata Nemaci ubili 150 četnika i 74 partizana, a gde su potom komunisti streljali 600 lica kao kvislinge ili protivnike nove vlasti. Prva masovna grobnica na tom mestu otkrivena je prošle godine, a gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović je povodom toga izjavio da će grad na tom mestu svim poginulima sagraditi jedan spomenik, koji će opominjati na tragediju bratoubilačkog rata. [2]

Podele među Srbima vezane za ovaj period prošlosti su još uvek jake, i ova ideja će sigurno imati brojne ogorčene protivnike. Ali, 66 godina od kraja rata i dvadeset godina od pada komunizma potrebno je prekinuti sa komunističkom, ili ravnogorskom isključivošću, i potomcima uputiti poruku da, ako su nas već drugi dovodili do ivice opstanka, ne smemo biti neprijatelji sami sebi. Potrebno je naglasiti da u Srbiji nikad više ne sme doći do građanskog rata, i staviti tačku na sukobe Drugog svetskog rata, jer, dok su se u Srbiji gložili moderni četnici i partizani, nove žrtve su padale u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Te žrtve ne smeju da padnu u zaborav, jer ko ih zaboravi, drugima će predati i njihovu prošlost i njihove teritorije.