Vučić, Tadić ili Jovanović?

Srpska napredna stranka je od samog osnivanja praćena sumnjom da je novi trojanski konj Zapada, ali većina građana koji su joj ukazali poverenje ipak nije očekivala da će se njen vodeći dvojac tako temeljno i radikalno odreći svog ranijeg tvrdokornog nacionalizma i tako lako pretvoriti u zagovornika bezalternativne proevropske politike. Očekivanja da će SNS zakočiti promašeno srljanje ka EU su se posle nekoliko meseci nove vlade pokazala kao potpuno besmislena, a Nikolić i Vučić su sa Dačićem uveliko poveli nadmetanje za najdražeg saradnika Evropske unije, utrkujući se ko će više ustupaka da ponudi.

Posle premijerovih inicijativa o stolici Kosova u UN, oglasio i predsednik Nikolić najavom da će srpske „paralelne“, odnosno legalne institucije na Kosovu prestati da postoje, a da će ih zameniti kosovske koje vode Srbi, dok je jučerašnji intervju Aleksandra Vučića Fonetu pokazao da je njegov preobražaj od nekadašnjeg tvrdokornog nacionaliste u tvdokornog Evropljanina definitivno završen.[1]

Naprednjaci su uspeli da dođu do vlasti pre svega zahvaljujući Tadićevom riziku, ali i izbornom kampanjom koja je nagoveštavala izvesne promene u promašenoj politici evrointegracija. Međutim, iako su poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazala da članstvo u EU želi samo 41% građana, Vučić je kao imperativ svog političkog delovanja postavio borbu za dobijanje datuma za pregovore o članstvu, dok u svojim javnim nastupima, uključujući i jučerašnji, ostavlja utisak da se od nekadašnjeg radikalizma nije oslobodio, osim što mu je umesto Srbije novi fetiš postala Evropska unija, u koju je on spreman da nas utera želeli mi to ili ne.

Govoreći o mogućnosti dobijanja datuma, Vučić je ipak bio dovoljno iskren da nagovesti mogućnost da ga Srbija opet ne dobije, ili da dobije otpočinjanje pregovora bez datuma, a da će verovatno Nemačka imati još neke nove uslove, ali ipak navodi da „ni u tom slučaju Srbija ne bi odstupila sa evropskog puta, koji je, kako se navodi, nepovratan.“  Ovo poturanje obraza radi šamara iz Evrope sasvim podseća na Borisa Tadića, dok u nastavku intervjua Vučić zvuči sasvim LDP-ovski, kada naglašava da je sada najvažnije da se u Srbiji promeni "stanje našeg duha i svesti", a zatim poredi današnju Srbiju sa Nemačkom posle Drugog svetskog rata, koja je, kako je rekao, „bila razorena i uništena“ ali kojoj "nije pomogao Maršalov plan, već njihov duh, marljivost i želja da zemlja ide napred“. Poređenje Srbije sa nacističkom Nemačkom omiljena je teza radikala Druge Srbije, koja se takođe forsira u Berlinu, i za neverovati je da Vučić nije znao šta je rekao i kakve posledice po Srbiju može imati prihvatanje teze koju u Srbiji već godinama promovišu ne samo Čeda Jovanović već i Nataša Kandić i Sonja Biserko.

Ako je želeo da dodatno omekša svoje domaćine pred put u Berlin, to je uradio na vrlo nesmotren i pogrešan način, a ova izjava bi zaista mogla da se uvrsti u anale srpske političke patologije, posebno pošto je izašla iz usta čoveka koji je tokom 90-ih stajao rame uz rame sa Vojislavom Šešeljem, jednim od glavnih tvoraca savremenog srpskog nacionalističkog primitivizma, koji je u najvećoj meri društvo i poveo do dna. 

U svom nadahnuću, Vučić želi da razorenu i poniženu Srbiju podigne na noge i promeni joj svest, po „cenu da sadašnja vlast bude i srušena“, i ujedno najavljuje i rušenje zgrade Generalštaba, na čijem mestu bi parama šeika iz Emirata podigao luksuzni hotel. Hotel umesto Generalštaba, koji je uz to i spomenik kulture, a i NATO bombardovanja, simbolično pokazuje kakvu nam Srbiju Vučić nudi, istovremeno pokazujući i pravac njegove metamorfoze – od fanatičnog sledbenika vojvode Vojislava Šešelja do „civilizovanog Evropljanina“, koji je spreman da poruši jedan od najvažnijih spomenika savremene arhitekture u Srbiji da bi „država napravila ozbiljan posao i uzela ozbiljan novac“. Pri tome, na ovom, sporednom pitanju iz njega iskaču stare i autoritarne sklonosti, kada kaže da, „oni koji se tome protive mogu da spreče taj projekat ako imaju većinu, ali on nikada neće pristati na tu vrstu kompromisa.“

Od kada je došao na vlast Vučić nastoji da se predstavi kao novo lice Srbije, prikupljajući poene borbom protiv korupcije, a zatvarajući oči pred delima Ivice Dačića, dok u spoljnoj politici zajedno sa svojim partnerima u Vladi i predsednikom nastavlja starim tadićevskim putem. Srbiji ipak ne treba ni novi Tadić, ni novi Čeda Jovanović niti bilo kakav novi lažni mesija, koji će preduzimati „hrabre“ korake po direktivama EU i SAD, a na štetu države i većine građana Srbije. Jedan takav, odnosno Boris Tadić, nedavno je pao sa vlasti, kada je posle osmogodišnje vladavine potpuno izgubio kontakt sa željama i interesima građana Srbije. Nažalost, lideri SNS su taj kontakt izgubili posle samo nekoliko meseci provedenih na vlasti.