Vojvođanski piromani ne mogu bez Srbije

Nedavni skup u Pančevu, posvećen položaju Vojvodine u republici Srbiji, ostao je gotovo nezapažen u našim dnevnim listovima i ostalim sredstvima javnog informisanja. On, međutim, zaslužuje ozbiljnu pažnju i odgovarajuće reagovanje. Ne toliko zbog pokrajinskih rodoljuba koji su učestvovali na ovom skupu i, šta bi drugo, držali predavanja o tome kako Srbija ugrožava Vojvodinu. Služeći se davno sročenom i često korišćenom idejom u bratskim republikama i pokrajinama bivše zajedničke države, i oni su se oslanjali na parolu ”Vojvodina radi, a Beograd se gradi”. Ovaj zgodni distih moguće je primenjivati u gotovo svakoj prilici. Dovoljno je samo promeniti ime onog dela države koji se muči i znoji, dok se položaj krvopije uvek prepušta Beogradu.

Očigledno je da se ni sadašnji ljubitelji “čistih računa” nisu suviše trudili da smisle nešto novo, verovatno smatrajući da im to i nije neophodno. Bilo im je važno samo da se na skupu čuju reči istoričara o tome kako je Vojvodina, u stvari, nasilno pripojena Srbiji, iako su Vojvođani (koji i koliko je takvih bilo?) smatrali da mogu sasvim lepo da žive i bez nje, dok Srbija nije nikako mogla bez Vojvodine. To se može potkrepiti tvrdnjom da skoro “svi novci” iz pokrajine odlaze za Beograd, izuzev neke sitnine koja više liči na milostinju . Sve u svemu, ništa originalno i ništa drukčije od priča davno nastalih na tlu bivše Jugoslavije.

I, verovatno bi se moglo reći da su sredstva javnog informisanja u Srbiji imala pravo što ovome skupu nisu posvetila veću pažnju, da se njemu nije priključila i američka “neprofitna” organizacija NED (National Endowment for Democracy, a što bi u prevodu na srpski bilo nekakvo Nacionalno zaveštanje,odnosno, darovi za demokratiju). Našoj javnosti ova organizacija svakako nije dovoljno poznata, pa bi bilo zanimljivo doznati čime se NED zapravo bavi, i na koji bi se način skup u Pančevu mogao povezati sa delatnostima te organizacije.

Ova organizacija, kako se sama predstavlja, “potpomaže slobodu širom sveta” (ma šta se pod tim izrazom podrazumevalo); ona je “privatna ( što,valjda, znači da nije vladina, bar na na prvi pogled), neprofitna , donatorska organizacija, osnovana radi stvaranja i jačanja demokratskih institucija u svetu, podstiče i pomaže ostvarivanje demokratskih ciljeva ; aktivna je u preko 90 država. a izdržava se novcem koji joj dodeljuje Kongres SAD”.

To je kratak sadržaj onoga što je ova organizacija napisala o sebi, ali se on može dopuniti i drukčijim, kritičkim ocenama o njoj. Po njima, NED, je neprofitna organizacija koju izdržavaju američki poreski obveznici. Pravi joj je cilj da kritikuje i stalno uznemirava (možda je bolje i tačnije reći: sapliće) legalno izabrane vlade u drugim zemljama, zatim da utiče na izborne procese širom sveta. I to nije sve. NED ima zadatak i da podstiče korumpiranje demokratskih pokreta u svetu. (A u koju svrhu  joj Kongres SAD, valjda, dodeljuje posebna sredstva?)

Sve u svemu,čak i naši najbezazleniji ljudi mogu da naslute ko je to dolazio u goste Pančevu i s kakvim namerama. Nemoguće je poverovati kako su Nedovci slučajno, kao radoznali turisti, doputovali u grad na Tamišu i zatim se iz ničim izazvane znatiželje sasvim neočekivano zainteresovali za skup o ugroženoj Vojvodini . Zasad još nema podataka o tome da li su se gosti vratili kući zadovoljni onim što su čuli na skupu i da li su možda izrazili spremnost da i sami daju svoj doprinos , da “pomognu ostvarivanje demokratskog cilja “, u ovom slučaju, ispunjavanje želja pokrajinskih rodoljuba koji bi bili srećniji da ne žive u državi Srbiji.

Sa piromanima sličnim Nedovcima, Srbija je već imala mnoga gorka iskustva. I  jasno je čemu se može nadati kada oni stignu sa svojim “plemenitim i neprofitnim” idejama . Kao što je kod ovakvih piromana red, oni najpre podmetnu požar i sačekaju da se razbukti, a zatim dotrče tobože u pomoć da se vatra ugasi. Što se ,prirodno, i dogodi kad sve izgori.