Komentar dana | |||
Ulazak u postameričku epohu? |
utorak, 13. septembar 2011. | |
SAD sebe doživljavaju kao jedinu supersilu i takva pozicija prirodno i psihološki sa sobom nosi odgovarajuće posledice. Amerikance sve više plaši Kina, ali i zemlje regiona BRIK koje se doživljavaju u Pentagonu kao nova pretnja po američku globalnu svetsku hegemoniju. Amerikanci su psihološki veoma specifični. Kada je neko već poslednje dve decenije jedini svetski policajac prirodno je da takvu poziciju prati i osećanje nadmoći koje ipak počiva na jednom konstantnom strahu, strahu da će pomenuta nadmoćnost postepeno izbledeti i iščeznuti. Kada je u pitanju Kina, Američki strahovi su sasvim opravdani, jer će Peking vrlo brzo zahvaljujući eksponencijalnom rastu moći svojih oružanih snaga, dostići Ameriku[1], naravno ova teza svoje potkrepljenje nalazi u činjenici da je Kineska ekonomija druga na svetu i da se kinesko ulaganje u oružane snage svake godine sve više povećava.” U američkom vojnom nadleštvu su uvereni da će obim investicija Kine u svoj BPK omogućiti ovoj zemlji da stekne vojne mogućnosti “ koje prete destabilizacijom vojne ravnoteže u regionu”.[2] Šef Pentagona Leon Paneta saopštio je da su SAD navodno dužne da „zaštite planetu od pokušaja zemalja BRIK-a da tobože poremete stabilnost u svetu. Po rečima Leona Panete, u narednoj deceniji Vašington je dužan da zaštiti planetu od pokušaja ovih zemalja da “podriju stabilnost u svetu“. Naravno, Paneta je pod stabilnošću u svetu podrazumevao održavanje sadašnjeg unipolarnog poretka što je i sa finansijske a i vojne tačke gledišta strateški nemoguće. Reči Leona Panete samo izražavaju rastuću Američku paranoju od gubitka prvenstva u svetu u svetlu žalosti zbog žrtava terorističkih napada 11. septembra 2001. kada su se Amerikanci po prvi put zaista osetili ranjivim. Sve ovo ima ogromni psihološki uticaj na naciju Sjedinjenih Država, međutim, Paneta je saopštio i nešto novo. Naime, novi demon od koga SAD treba da strahuju nije samo Kina već i Brazil, Rusija, Indija, zemlje, koje će po procenama svih analitičara činiti okosnicu budućeg unipolarnog poretka u svetu. Sve ovo je veoma usko povezano sa svetskom ekonomskom krizom tako da rat sa potencijalnim drugim super silama ne predstavlja jedinu zabrinutost američkih analitičara već i jačanje ekonomske i privredne moći zemalja BRIK-a kojima se nedavno pridružila i Južnoafrička republika. Ubrzani finansijski razvoj u ovim zemljama činiće okosnicu njihove vojne moći koja će u deceniji pred nama ozbiljno ugroziti američku vojnu supremaciju u svetu. Posmatrajući iz finansijskog ugla koji podrazumeva ogromne dugove u koje su zapale SAD, takav razlog za strah je više nego opravdan. Pomenuti šef Pentagona, Leon Paneta koji je aktuelni Sekretar za odbranu SAD u administraciji Baraka Obame i bivši direktor centralne američke obaveštajne agencije, nije svakako usamljen u svojim ubeđenjima i strahovima. Osim njega i državni sekretar Hilari Klinton izjavila je da su “ SAD lider u svemu i da Amerika za sobom vodi ostale”. Upravo usled takvog stava koji podrazumeva izuzetnu količinu nadmenosti moramo da se složimo sa izjavom direktora Centra za društveno-politička istraživanja Vladimirom Jevsejevim koji je u intervjuu za „Glas Rusije” istakao da „Vašington povremeno vidi pretnju tamo gde je nema”. Takođe, rukovodilac Centra za istočna istraživanja diplomatske akademije MIP Andrej Volodin istakao je da političari u Vašingtonu treba da pogledaju stvarnosti u oči jer je svet ušao u novu epohu koju stručnjaci već nazivaju „postameričkom”. Šta to praktično znači? To znači da SAD, zajedno sa NATO paktom koji još uvek nije uspeo da savlada otpor progadafijevih snaga u Libiji i ostataka njegove vojske, polako gube poziciju koja im omogućava isključivo pravo na silu u svakom delu sveta i da će Američki stratezi morati ozbiljno da razmisle i procene kako će očuvati status oružanih snaga SAD u novoj konstelaciji vojno-ekonomskih snaga u svetu. Naravno, ovakav poredak mnogo će više odgovarati slabijim zemljama koje su do sada bile žrtve američke nasilne “demokratizacije” koja je za sobom ostavljala jedino pustoš. Jedino od čega treba da strahujemo, a tome nas je naučila istorija, da nijedna svetska imperija sa scene ne odlazi mirnim putem. Ostaje nam samo da se nadamo da će se u ovom slučaju ta tranzicija ipak dogoditi bez globalnih sukoba. |