Ukrajina – hod po ivici žileta

Ukrajina je poput Srbije zemlja čija je tragična istorija umnogome izazvana njenim geopolitičkim položajem. Na razmeđu katoličanstva i pravoslavlja njeni unutrašnji sukobi su u 20. veku prerastali u krvave građanske ratove, a zahvaljujući ponovnom buđenju „Evromajdana“ i žestokim demonstracijama koji su izbile u centralnoj kijevskoj ulici Gruševsko, Ukrajina se ponovo našla na ivici ozbiljnog unutrašnjeg sukoba, koji može odneti mnogih ljudskih života i dovesti do raspada jedinstvene države.

Kijevski „Evromajdan“ naglo je oživeo kao reakcija na stroge zakone koji je ukrajinski parlament usvojio da bi stavio tačku na višemesečne proteste. Potez uvođenja rigoroznih propisa se međutim pokazao kao taktički katastrofalan, i dao vetar u leđa opoziciji. Umesto smirivanja, situacija se radikalizovala do te mere da je vlast u Kijevu počela da gubi kontrolu nad centrom Kijeva, gde su opozicionari zauzeli zgradu Ministarstva poljoprivrede i nad velikim brojem gradova. Iznenađeno žestinom odgovora, rukovodstvo Ukrajine je pristalo na razgovore sa liderima opozicije, koji su i sami uvideli da su otvorili Pandorinu kutiju, čija zla više ne mogu da kontrolišu. Opoziciji je predloženo da prestane sa nemirima, uz obećanje da neće biti nikakvog pravnog gonjenja, i da će već uhapšeni biti pušteni ili da će im kazne biti umanjene, ali umesto primirja, u šest regiona zapadne Ukrajine demonstranti okupirali zgrade lokalnih vlasti, čime se otvorila mogućnost da predsednik Janukovič izgubi kontrolu nad znatnim delom zemlje.

Janukovič se pokazuje kao nestabilan i neodlučan, a ruke su mu dodatno vezane podrškom zapadnih sila koje sasvim otvoreno podržavaju proteste, bez obzira na to što oni ruše državni poredak zemlje i što u njima sve više preovlađuju krajnji nacionalistički elementi. Protestanti sada imaju veliku mogućnost da ga sruše s vlasti i ističu da neće prestati sve dok on ne odstupi. U međuvremenu, Ukrajina se ponovo podelila, dok lideri opozicije pokazuju da svoje sledbenike ne mogu da potpuno kontrolišu.

|

Ipak, ostavka Janukoviča zasad nije u izgledu, a kao mogući epilog se pominju prevremeni izbori, čije raspisivanje ne bi bilo zasnovano na većinskoj volji, ali bi moglo da donekle umiri situaciju. Izbori, međutim, ne idu na ruku Janukoviču, jer oni mogu doneti znatno snaženje opozicije, a posebno nacionalista, a predsednik bi dobio parlament sa kojim ne bi mogao opstane na svojoj funkciji.

Moguće je i uvođenje vanrednog stanja, na šta je već pozvao regionalni parlament Krima, ali bi to takođe moglo da dovede do još jačeg sukoba. Čini se da nijedno rešenje ne nudi zadovoljavajući odgovor, a opozicioni lider Vitalij Kličko, koji je postao svestan da je građanski rat realna mogućnost, zahtevao je i učešće međunarodnih predstavnika, što je pomenuo i predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, koji je predložio održavanje međunarodne konferencije o Ukrajini ukoliko se situacija uskoro ne poboljša.

Zasad se ne vidi na koji način će dalje reagovati Janukovič, ali je izvesno da je njegova pozicija sve slabija, ne samo zbog otpora zapadnog dela zemlje, već i zbog toga što on zapravo ne uživa u potpunosti poverenje i proruskog dela zemlje. Svoju odluku o ulasku u EU je promenio tek kada je shvatio da su zahtevi EU bili ekonomski katastrofalni ne samo za zemlju već i za celu političko-ekonomsku elitu okupljenu oko njega, koja među mnogim Ukrajincima, suočenim sa vrlo lošom ekonomskom situacijom, izaziva veliki gnev.

Rusija takođe (bar zasad) ne pokazuje namere da se direktno meša, i Kijevu je iz Moskve stigla jasna i nedvosmilena poruka da se Kremlj neće uplitati u unutrašnja pitanja Ukrajine. Ali šta god da se desi – ako Janukovič sakupi hrabrosti i rasturi Evromajdan, ili ako Majdan otera njega – to neće rešiti fundamentalne probleme s kojima se zemlja suočava. U slučaju pobede, Janukovič će obnoviti mir u Kijevu, ali pitanje je da li je u stanju da ponovo uspostavi centralnu vlast nad regionima na zapadu i oprosti im pobunu, dok će Lavov i ostali zapadni gradovi ostati banderovski kao što su bili. U slučaju nasilne pobede trijumvirata Kličko – Tjagnibok – Jacenjuk, stvoriće se ista slika, ali na istoku i jugu, i teško je verovati da bi oni mogli da potčine Harkov i Krim.

Poslednji događaji svedoče da je osetljiva ravnoteža prisutna sve doskora propala, a čak i ako se centralna vlast konsoliduje, dualizam ukrajinske države će ostati u nepromenjenom obliku – do neke nove krize. Evromajdan je učinio da veze koje spajaju podeljenu državu još više oslabe, a ostaje nada da će u ukrajinskom društvu biti dovoljno razuma da se spreči građanski rat, koji bi imao nesagledive posledice. Poslednje vesti, međutim, govore suprotno – u Kijevu su sukobi ponovo nastavljeni i jedan policajac je ubijen, a Stanislav Rogozin, načelnik Glavne uprave ukrajinskog MUP-a, saopštio je da demonstranti u Domu sindikata drže „znatnu količinu vatrenog oružja”. O dramatici situacije svedoči i upozorenje uticajnog ukrajinskog poslanika Olega Carjova, koji je sopštio da se deo ukrajinskih najamnika vraća u zemlju iz Sirije. U takvoj situaciji, ako se protesti i dalje radikalizuju, ključna će biti uloga vojske. Ako se ona podeli po političkim i konfesionalnim šavovima, tragedija će biti neizbežna.