U Srbiji novi jezik, a svi o tome ćute

Šira javnost u Srbiji, a, kako se čini, i naši lingvisti i nadležno Ministarstvo prosvete nisu primetili pojavu novog jezika na teritoriji naše republike. On je nastao na taj način  što su njegovi “tvorci” dali novo ime  srpskom jeziku, te je tako od srpskog, kao što se već mnogo ranije desilo i sa hrvatskim, a u novije vreme i sa crnogorskim i bošnjačkim, nastao novi  jezik – bosanski.

Po svemu sudeći, ovaj najnoviji doprinos lingvistici na prostorima bivše Jugoslavije ostao bi bar  još izvesno vreme nezapažen da sredinom prošlog meseca najstariji dnevni list na Balkanu  i “Nova srpska politička misao” nisu objavili  članak dr Milivoja Pavlovića “Nasilje u  sociolingvističkoj bašti”. Njime je  autor želeo da skrene pažnju  javnosti u Srbiji, a posebno prosvetnih vlasti na najnoviju lingvističku besmislicu, kojom se njeni autori, zapravo, izruguju srpskom jeziku. “Tvorci” su svoje delo namenili za korišćenje u nastavi u školama u Raškoj oblasti (neki je radije zovu Sandžak), za bošnjačku decu koja, inače, sa svojim roditeljima (kao i među sobom) govore srpski. Što i nije iznenađujuće ako se zna da njihovi daleki preci, kada su pre nekoliko vekova promenili veru i od Turaka primili islam, nisu počeli da govore turskim jezikom (ili nekim drugim ) već su zadržali svoj, srpski, kao i svi njihovi potomci - do današnjih. 

No, kako je sada nekima od njih, očigledno, zasmetao dosadašnji naziv jezika, odlučili su da mu promene ime u - bosanski. Zatim, će, kako se može sa izvesnošću pretpostaviti, uslediti pojava već ranije zapažena u sličnim prilikama pri izmišljanju “novog” jezika: pronalaženje po svaku cenu novih reči i izraza kako bi se “naučno” dokazalo da se novi jezik potpuno razlikuje od srpskog i da sa njim nema nikakve veze, te tako i opravdalo njegovo uvođenje.

Neki od čitalaca “Nove srpske političke misli” u komentarima teksta dr Pavlovića izrazili su mišljenje da je potpuno u duhu demokratije težnja svakog naroda da jezik kojim govori nazove po svom imenu, ali čak i kad bi takvo “pravilo” – sem u Srbiji i za srpski jezik – vladalo i u drugim delovima planete, ostaje nejasno otkud i otkad su stanovnici Raške oblasti - Bosanci? 

Pošto je od objavljivanja “Nasilja u sociolingvističkoj bašti” proteklo više od mesec dana dana, a ni naši jezikoslovci ni nadležni u Ministarstvu prosvete nisu osetili potrebu i dužnost da na njega reaguju, može se pretpostaviti: a) da nisu pročitali članak dr Pavlovića, b) da jesu, i tekstu nemaju šta da dodaju jer se sa autorom  u potpunosti slažu (ali im i pored toga ne pada na pamet da išta  preduzimaju da se besmislica na vreme objasni i zaustavi dok ne ode suviše daleko) i v) da smatraju kako je autor pogrešno shvatio pitanje novog jezika, te je suvišno osvrtati se na njegove tvrdnje, a takođe i objašnjavati tehničke i druge pojedinosti u vezi sa nastavom na novom jeziku.

Bez obzira na to koji je razlog od ova tri (ili neki četvrti?) što ćute stručni i nadležni, moglo se, ipak, očekivati da će oni ubrzo posle objavljivanja teksta dr Pavlovića (ako su već bili iznenađeni) uspeti da se priberu i javno kažu šta misle o “bosanskom” jeziku i, što je najvažnije, preduzmu neophodne korake. I to što pre, jer nije nemoguće da se u nekom drugom delu Srbije takođe već priprema neki novi jezik, odnosno, smišlja novo ime za srpski, dok lingvisti i inspektori Ministarstva prosvete, zauzeti svakodnevnim poslovima, to ne stižu da primete. Sve dok im neki dr Pavlović ne skrene pažnju, što, opet, kao što se bar dosad vidi iz slučaja sa bosanskim jezikom, još ne znači da će oni i reagovati.