Taksimski ustanak - uzroci i posledice

Turska ponovo vri, a plan rekonstrukcije parka na trgu Taksim bio je okidač za izbijanje nezadovoljstva i ponovni protest svetovnog dela Turske protiv sve jače islamizacije društva pod vođstvom vladajuće partije AKP i sve izraženijih autoritarnih manira premijera Tajipa Erdogana. Ohrabrena velikim ekonomskim uspesima i izbornim pobedama AKP, Erdoganova Turska je poslednjih godina spolja izgledala kao zemlja bez većih problema, a aktivni nastupi u spoljnoj politici snažili su samopouzdanje islamista i sve više u prvi plan isticali njihovu neootomansku politiku. Erdogan je 2010. uspeo da na referendumu progura ustavne promene, kojima su u ogromnoj meri smanjene nadležnosti vojske i pravosudnog sistema, stubova sekularnog poretka, a posle obračuna sa vojnim vrhom u aferi „Ergenekon“ počeo je da deluje kao neprikosnoveni lider. Ali, relativno banalan razlog koji je uzbudio stare sukobe pokazao je da su unutrašnje protivrečnosti Turske i dalje veoma jake, a da će Erdogan, ako ne želi da rizikuje dalje pogoršanje situacije, morati da odmeri unutrašnje i spoljne efekte koje na njegovu zemlju ostavlja njegova politika.

Sekularna Turska je ponovo na ulici, ali je Erdoganova spoljna politika tokom "arapskog proleća", a naročito u Siriji poljuljala poverenje u njega kao u muslimanskog lidera, dok su počele i da se pojavljuju prve negativne posledice ekonomskog uzleta, u vidu korupcije i porasta nezaposlenosti. Analitičari smatraju da su ovi faktori zajedno počeli da utiču na slabljenje Erdoganovog autoriteta, koji planira da se sledeće godine kandiduje na predsedničkim izborima, koji će se održati zajedno sa lokalnim izborima. Parlamentarni izbori će se održati 2015. godine, zbog čega se javljaju i mišljenja da upravo zbog snage Turske i njenih spoljnopolitičkih ambicija, kao i zbog premijerovih sve izraženijih autoritarnih sklonosti, neki uticajni centri moći i u zemlji i van nje, imaju interes da oslabe i premijera i uverljivost Turske na međunarodnom planu.

Iako su demonstracije snažan udar na Erdoganov autoritet, on i dalje uživa popularnost kod velikog dela stanovništva, ali je njegova reakcija na pročetak nemira potpirila vatru i izvela desetine hiljada nezadovoljnih Turaka svih političkih boja da na ulici reaguju na brutalnost policije. Situacija eskalira i do sada su pale tri žrtve, a sinoć je u crnomorskoj luci Rize prvi put od izbijanja demonstracija došlo do fizičkog sukoba pristalica i protivnika režima. Proteste sada predvode i pridružili su im se glavna stranka opozicije, sekularni CHP, kome pomaže Radnička partija, posebno njihov radikalni omladinski ogranak i zabranjena levičarska organizacija DHKPC, kao i brojne druge kemalističke, marksističke i anarhističke radikalne skupine.

Dosadašnji tok protesta je međutim pokazao pad poverenja u tradicionalne sekularne stranke, jer one iako i dalje mogu okupiti hiljade demonstranata, to je sitnica naspram masovnih antivladinih protesta iz 2007. godine, kada je više od milion ljudi protestovalo protiv vlade i AKP-a.

S druge strane, nastavak protesta izaziva i nezadovoljstvo unutar same AKP, gde pojedini parlamentaraci i funkcioneri, iako verni partijskoj disciplini, smatraju da će Erdoganova politika morati da se ‘smekša’, i da premijer neće moći da okreće glavu od glasa javnosti, jer, bez obzira na ekonomski i urbani razvoj, Turska ostaje duboko podeljena zemlja.

Posle pobede na izborima 2007. godine, Erdogan je govorio o građenju mostova i postizanju sporazuma unutar široko raslojenog društva, ali se posle šest godina pokazalo da je njegova politika još više produbila podele. Poslednji događaji zato kao da daju za pravo zloslutnim prognozama jednog od lidera opozicije Devleta Bečelija, koji je posle referenduma o ustavnim promenama 2010. izjavio da rezultat referenduma podrazumeva početak "mračnog perioda punog ozbiljnih rizika i pretnji, koji mogu uništiti nacionalno jedinstvo i doneti razdvajanje i sukob u zemlji. Islamisti su tada naravno pobijali ovakve optužbe i slavili još jednu pobedu demokratije. Iako Turska sada deluje kao snažna država, jake unutrašnje protivrečnosti i novi problemi koje je proizvela islamistička vlast sugerišu da mračna sudbina koju je Turskoj predvideo Bačeli i dalje ostvariva.