Svaki treći Zemunac veruje političarima

Posle “datuma koji nema alternativu” i za koji je, i pored velikog zadovoljstva naših vodećih političara, veoma nejasno da li je konačno  (i “bez ikakvih  novih uslova”) stvarno određen, za narodne mase smišljena je nova zabava: ”Rekonstrukcija Vlade ili izbori”. Gde, za razliku od datuma, ima alternative. Svaki od šefova koalicije slaže sa mišljenjem da je neke ministre, pošto  nisu  postigli dobre rezultate, neophodno smeniti, ali to nikako nisu oni iz njegove stranke, nego, možda neki iz druge dve.

Ministri, opet, ko ministri, kažu da su izvrsno radili i da ne vide šta bi sebi mogli da zamere. S druge strane, u slučaju da rekonstrukcija ne uspe, najavljuje se mogućnost raspisivanja novih izbora. A koji, opet, reklo bi se, nisu po volji Zapada. Što je i prilično razumljivo: zašto bi se smenjivali oni koji ovako poslušno i uspešno ispunjavaju sve naloge  Brisela i Vašingtona?

Radi postizanja određenog dramskog naboja, poznat je i Dan D,  kada  koalicioni partneri treba da se najzad dogovore o rekonstrukciji Vlade, a koji pada u poslednju subotu meseca jula. Biće: DŽa ili bu! Rekonstrukcija ili novi izbori? Prvo rešenje izgleda jednostavnije (ukoliko se šefovi stranaka slože), dok su izbori ne samo nepotreban trošak, već je i pitanje da li se njima može nešto popraviti kad građani Srbije sa pravom glasa nisu baš preterano zainteresovani da na njih izađu.

Najnoviji primer o raspoloženju birača zabeležen je na nedavno održanim izborima za lokalnu vlast u Zemunu. Naprednjaci su na njima do nogu potukli ostale stranke i osvojili više od 50 posto glasova. Iza ove ubedljive pobede SNS-a (a kojom se stranka veoma hvalila), krije se, zapravo, velika apstinencija biračkog tela. Na biralištima se pojavilo svega 30 procenata građana sa pravom glasa, te je SNS, u stvari, dobio poverenje jedva nešto više od 15 posto mogućih glasova Zemunaca. S druge strane, još je očigledniji neuspeh ostalih stranaka, čiji su procenti gotovo zanemarljivi, dok se zadovoljstvo naprednjaka može porediti sa učenikom dvojkašem, koji je najbolji u svom odeljenju, pošto svi ostali imaju jedinice.

Odluka većine, i to veoma velike, da prepusti odlučivanje manjini, svakako nije dobra, ali ne i neočekivana. Sem toga, uz ovako veliku apstinenciju, mora se postaviti i pitanje ima li načina da se uzdržana  većina podstakne da dolazi na glasanje i bira one koji će je ne samo predstavljati u vlasti već i voditi zemlju, grad, opštinu...    

Pesimisti će verovatno reći da je taj cilj veoma dalek, zapravo, neostvariv. Dosadašnje žalosno iskustvo nedvosmisleno govori da građani Srbije nikako ne mogu biti sigurni šta će se, kada prođu izbori, dogoditi sa predizbornim obećanjima političara. Hoće li, pošto budu izabrani, najzad iskoristiti ukazanu priliku da otpočnu primenu programa kojim su pridobijali glasove birača ili će sve zaboraviti? Nije teško zaključiti da je posleizborna stvarnost našim biračima dosad donosila samo razočaranja.

Po nepisanom pravilu, čim izbori prođu, niko se više ne seća “vrućih parola” za narod, jer novi vlasnici (nekadašnji naziv za ljude na vlasti) imaju preča posla. Moraju najpre da sebi i svojim rođacima i bliskim prijateljima obezbede najpovoljnije položaje, a i da  “namire” zahteve i potrebe istaknutih i odanih članova svojih stranaka, zaslužnih za izborni uspeh. Sledi zatim i potpuni zaokret u idejama za koje su se kao opozicija zalagali, a koje su koristili i u svojim u predizbornim istupanjima.

Građani Srbije, koji su se od 1990. godine naovamo već više puta opekli na izborima, imali su dovoljno prilika da uvide kako su obećanja političara, zapravo, obmane, i da su oni za političare zanimljivi samo kao glasačka mašina. Koja im je neophodna, ali koju veoma malo poštuju, uvereni da ima veoma kratko sećanje i da ne pamte njihove predizborne govore.  

Ponekad se, u toj proceni, kao nedavno sa Zemuncima, i prevare. Velika većina apstinenata dokaz je da oni nisu zaboravili prazne priče sa prethodnih izbora, te su stoga, razočarani i apatični, odluke prepustili manjini. A nju, nema sumnje, čine nepopravljivi optimisti koji se uporno nadaju da će se političari jednoga lepog dana (a možda i pre?) promeniti i početi da ispunjavaju svoja  obećanja.