Superhik protiv diskriminacije

,,Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti''

(Grunf)

U Srbiji se na kioscima još uvek prodaje Alan Ford, krajnje politički nekorektan strip, prepun diskriminatorskih izjava, u kome sve vrvi od uvreda, govora mržnje i širenja netrpeljivosti. Može se očekivati da ovakav strip uskoro bude osuđen od nekih NVO, zbog isključivih izjava kao što su ,,Tko leti vrijedi, tko ne leti, taj ne vrijedi“, ,,Ulaz je zabranjen onima kojima ulaz nije dozvoljen“, ,,Bolje živjeti sto godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi“, i brojnim drugim.

Nije to jedini primer diskriminacije koji se ovde može videti. Nedavno sam se u velikom domaćem hipermarketu, odmah pored reklame ,,Ako ugledate duha, napijte se PIK piva do uha“, našao pred teškim izborom. Od dva proizvoda robe koju sam tražio, ni jedan nije imao deklaraciju napisanu na srpskom jeziku. Prvi proizvođač je imao tekst na engleskom, a onaj drugi, iz Rusije, deklaraciju koja je odštampana na jezicima svih država u okruženju, uz slovački jezik pride, kao gratis dodatak. ,,Cijena je“, univerzalnim jezikom čitko napisana, bila Sir Oliverska, ,,prava sitnica“. Naravno da nisam kupio ni jedan od tih proizvoda. Ne razumem makedonski, jezik kojim govori brojna populacija na Balkanu.

I u Hrvatskoj su diskriminisani i proizvodi i trgovci iz Srbije, a i domaćoj muzičkoj industriji je teško da pronađe zvanične kanale za ulazak u susednu državu. I to ne važi samo za prodaju diskova, nego i za koncete, jer su mnoge ovdašnje zvezde ponižavane vraćanjem sa granice, odbijanjem izdavanja viza i otkazivanjima već zakazanih koncerata.

Ako bismo gledali globalno, diskriminacija bi mogla da bude i to što je Delta holding, posle dugo vremena, dobila dozvolu za izgradnju trgovačkog centra u Ljubljani, ali uz uslov da pre toga izgrade sportsku dvoranu i fudbalski stadion. Šta bi nama falilo da su gradovi Beograd, Novi Sad i Niš uslovili izgradnju Merkatora izgradnjom mostova i koncertnih dvorana? Ili da je, na primer, hrvatska „Idea“ prethodno morala da izgradi akvapark na Novom Beogradu i bazen na Bežanijskoj kosi? Da li bi to onda bilo proglašeno za diskriminaciju prema ostalima koji su u Srbiji otvorili markete?

Međutim, nije da ne postoje i pozitivni primeri, iz kojih može da se vidi da je moguće i pravo razumevanje problema kakav je diskriminacija. Nedavno su iz trgovačkog lanca ,,Jabuka“ najavili otvaranje SOS prodavnica, u kojima će po nižim cenama pravo kupovine imati najugroženiji građani, radnici sa niskom zaradom i penzioneri. Trgovci i dobavljači su uvideli da zarada ne mora da se zasniva na modelu ,,pravedne“ podele plena Broja 1 (,,Jedan tebi, jedan meni, drugi tebi, dva meni, treći tebi, tri meni...“), i izračunali da spuštanjem cena i dalje mogu da zarade na količini prodate robe, pa su dogovorom došli do zajedničkog interesa, od kojeg bi korist imali i kupci. Čak su Ministarstvu trgovine dostavili predlog da se i država uključi u akciju, koja bi u kriznoj godini pomogla građanima, tako što bi smanjila PDV na osnovne životne namirnice.

U nadležnom ministarstvu su ovakav predlog ignorisali. Pokazali su da imaju istančan osećaj za važnost socijalne ravnopravnosti i jednakosti u društvu, tako što su poručili ,,Jabuci“ da takve SOS markete može da otvara, ali samo za sve kupce. Predložili su osnivanje ,,hard diskonta“, sa nižim nivoom usluge, gde bi svi trgovci mogli da ponude proizvode po nižim cenama, ali ,,svim građanima, bez obzira na socijalni status“.

Grunf bi rekao ,,Tko hoda, ne trči“. Trenutno je na kioscima aktuelan serijal od nekoliko epizoda stripa, posvećen Superhiku, zaštitniku bogatih, koji ima daleko najjednostavniji slogan od svih likova Alan Forda, koji glasi ,,kradem siromašnima da bih dao bogatima, jer šta će siromasima pare“.