Srbija iz snova Ivice Dačića

Premijer Srbije, čovek koji po sopstvenom priznanju, danas ne veruje ni u šta drugo nego u budućnost, podelio je s nama svoje misli i vizije putem članka u uglednom dnevniku Fajnenšnel tajms, u kome nas on (ili neki njegov goust-rajter) podseća da je oslobodio Srbiju mitova, ne bi li se ostvario njegov san - normalna, pristojna, uređena, stabilna i bogata zemlja. Članak u poznatom američkom listu objavljen je neposredno nakon Dačićeve posete Lujzijani, gde je prisustvovao otvaranju Američko-srpskog poslovnog foruma, a zaokupljen teškim brigama oko sudbine napaćene mu otadžbine,  Dačić je s nadom bacio pogled na korporacije preko okeana. U Nju Orleansu se sastao  i sa predstavnicima kompanija "Friport", koja u Boru već vrši istraživanja bakra i zlata, i „Ševron“, koji  je zainteresovan za eksploataciju naftnih škriljaca kod Aleksinca, da bi zatim pod svojim imenom objavio jeftino-patetično pismo u kome je citirao misao Viktora Igoa da "snovi stvaraju budućnost".

Takozvani socijalista Dačić sanja dakle o Srbiji koju  premrežile moćne korporacije, a verovatno zbog zagledanosti u preokookeanske daljine, ne primećuje da njemu tik ispred nosa postoji zemlja koja već živi njegove snove. Ta zemlja nije ni daleka Švedska ni Nemačka, već nama susedna i prijateljska Rumunija, koja sada uživa u blagodetima u Srbiji toliko sanjane EU, i u kojoj velike korporacije od preko okeana  vade naftu iz škriljaca i kopaju zlato.

Međutim, Dačićev san za mnoge Rumune predstavlja vrlo neprijatnu i otrovnu stvarnost, zbog koje su proteklih dana masovno izašli na ulice. Domaći sluganjski mediji nisu izvestili , ali u rumunskim gradovima su dve nedelje dana trajali protesti više desetina hiljada građana protiv planova o eksploataciji zlata u rudniku Rošija Montana, gde je kanadska kompanija "Gabrijel risorsis"  raseljava okolno naselje i planira da zlato iz rude  izdvaja pomoću 12.000 tona cijanida godišnje, a da u blizini rudnika na 300 hektara  gradi taložni rezervoar za toksičnu masu.

Iako je kanadska kompanija najavila 3.600 radnih mesta i  četiri milijarde dolara ulaganja, njihovi planovi su više puta izazvali proteste ogorčenih građana, koji su kulminirali nedavnim domonstracijama širom Rumunije, a protesti su doprineli da rumunska vlada ipak saopšti da odustaje od spornog projekta. Rumuni su ipak još uvek jako sumnjičavi, pošto je vlada premijera Viktora Ponte  jednom kazahstanskom koncernu odobrila obnavljanje eksploatacije zlata cijanidom u rudniku Baji Mare, gde se 2000. godine desila jesdna od najvećih ekoloških katastrfa u Evropi.

Neiskrena rumunska vlada, koja se pokazuje kao revnostan sluga krupnog kapitala, uprkos ranijim protestima, takođe je baš „Ševronu“ odobrila da na obalama Crnog mora primeni veoma štetnu eksploataciju zemnog gasa bušenjem uz ubrizgavanje tečnosti (freking), iako je sam Ponta prošle godine bio striktno protiv te metode.

Rumunsko iskustvo govori da je ono što je za neke san, za druge ne noćna mora, već vrlo stvarna pretnja laganog umiranja trovanjem. Logično je pretpostaviti obzirom na vazalstvo sadašnjih srpskih vlasti, da se isto može dogotiti i kod nas. Dolazak velikih američih korporacija u Srbiju otvara vrata velikim ulaganjima ali i velikom zagađenju životne sredine,  jer nema informacija ni garancija da Ševron neće frekingom vaditi naftu i kod Aleksinica, a Friport ispirati zlato cijanidom.  Nekima se u Srbiji smeši zlato ali drugima prete smrtonosni otrovi, a ako je to san koji premijer sanja, njegovo buđenje a naše otrežnjenje će biti vrlo košmarno.