Srbija i Sjedinjene države Evrope

Dvodnevni samit lidera EU opisuje se kao poslednja šansa za uzdrmanu evropsku valutu i rešavanje nagomilanih problema koji prete da ugroze građevinu stvaranu proteklih pola veka. U uslovima ekonomske krize, sve jači su zahtevi za „više Evrope“ i pretvaranje Evropske unije u federaciju po ugledu na SAD, odnosno Sjedinjene evropske Države.

Pred Evropu se postavlja izbor – smrt evra ili rađanje nove evropske strukture u narednih deset godina. Ovaj projekat usaglašen je u krugu šefova diplomatija deset zemalja (Austrija, Belgija, Danska, Italija, Luksemburg, Nemačka, Holandija, Poljska, Portugal i Španija), a plan tzv. "Grupe za budućnost" na samitu EU predstaviće predsednik Saveta EU Herman van Rompej. 

Stvaranje Sjedinjenih država Evrope predviđa uvođenje bankarske, fiskalne, ekonomske i političke unije sa mnogo većim ovlašćenjima u kontroli nacionalnih budžeta, ali i korake koji podrazumevaju postepeno gubljenje državnog suvereniteta u budžetskoj, fiskalnoj, socijalnoj, penzionoj i radnoj politici. Šefovi država ili vlada zemalja članica imali bi osetno umanjeni uticaj na evropsku politiku, a najuticajniji političar EU postao bi predsednik Evropske komisije sa ovlašćenjima premijera i mogućnošću da samostalno sastavi svoj tim. Umesto aktuelnog Saveta EU i redovnih sastanaka nacionalnih ministara u Briselu bi trebalo da se uspostavi Dom zemalja, koji bi bio ravnopravan Evropskom parlamentu. Postojao bi i Evropski monetarni fond, zajednička armija, zajedničko mesto u međunarodnim organizacijama.

Zagovornici Sjedinjenih Država Evrope ne očekuju da će na ovom samitu biti donesene konačne odluke u pogledu čvršćeg ujedinjenja, budući da među članicama postoje značajne razlike. Najglasniji protivnici evropske federacije su Velika Britanija i Češka, a s posebnom pažnjom se prati reakcija Francuske, koja je sa Nemačkom do sada bila motor EU. Ali, ako predlog o ujedinjenju propadne, velika je mogućnost da grupa zemalja zagovornica federalizma odluči da sama nastavi s tim projektom po principu „Evropa u dve brzine“, koristeći se mehanizmom pojačane saradnje. Time bi Evropska unija bila i zvanično podeljena na dva dela, pri čemu bi se ključne odluke donosile u evrozoni, ili u njenim najjačim članicama, dok bi ostale zemlje potonule u drugorazredni i polukolonijalni status.

Nemogućnost postizanja brzog rešenja izaziva frustracije i jača podele na sever–jug i bogate i siromašne, a koliko su jake tenzije unutar EU, oslikava i reakcija predsednika ekonomskog saveta CDU kancelarke Angele Merkel, koji je zatražio da zemlje u krizi ne treba da predsedavaju EU, a predstojeće predsedavanje Kipra opisao kao paradoks da "pas bude zadužen za nabavku kobasica". Nemačko ministarstvo spoljnih poslova se distanciralo od ovih neukusnih komentara, ali oni prilično verno odslikavaju raspoloženje u bogatim članicama EU.

Zvaničnici EU kao odgovor na krizu nude „više Evrope“, odnosno evropsku federaciju. U temeljima Evrope međutim leži koncept nacionalnih država koji veliki broj građana i lidera ne želi zameni briselskom supedržavom. Kriza je pojačala razlike između zagovornika ove dve ideje, zbog čega niko ne može sa sigurnošću da kaže u kom smeru će se Evropa kretati – da li će projekat Sjedinjenih Država uspeti, ili će doći do potresa koji će celu EU uniju dovesti do raspada. U toj situaciji, Srbija će, po svemu sudeći, i sa novom vladom nastaviti svoj „evropski put“, kao da se u EU ništa ne dešava. Ipak, posle prijema Hrvatske, jasno je da za najmanje deset sledećih godina neće biti prijema novih članica, kada će verovatno biti jasnije kakva će politička struktura nastati na sadašnjem prostoru EU. Ali, ako to bude centralizovana birokratska Evropa u kojoj će bogati sever pod čvrstom rukom držati siromašni jug, treba se nadati da će većina građana Srbije takvoj Evropi reći ne.