Sport je bio bolji bez "fanova" i njihovih "vođa"

Očajna igra fudbalera Partizana protiv Ludogoreca, koja je dovela  do ispadanja našeg prvaka iz takmičenja za Ligu šampiona, mogla bi se donekle razumeti i verovatno ubrzo zaboraviti, da nije bilo žalosnog prizora zabeleženog po završetku utkamice. Dok je Partizanov kapiten Šćepović napuštao teren,  presreo ga je takozvani “vođa”  Partizanovih navijača. Fudbaler se poslušno zaustavio i sačekao da mu “vođa” skine kapitensku traku sa ruke, a koju on, očigledno, po “vođinom mišljenju“ više ne zaslužuje.

Podsetio je siroti fudbaler u ovoj tužnoj sceni na preplašenog učenika iz osnovne škole od pre mnogo decenija; bio je to đačić pred strogim učiteljem, koji će mu lupiti nekoliko šamara, “izvući mu uši” ili ga poslati u ćošak da kleči na kukuruzu. I dok su svi izveštači osudili sliku koju su  videli i milioni gledalaca televizije, Partizanova uprava nije izgledala preterano potresena. Čak bi se pre moglo zaključiti da nju postupak “vođe” uopšte nije  iznenadio. Mora da je u njegovom  susretu sa kapitenom  videla samo opravdano iskazano negodovanje zbog Šćepovićevog nedovoljnog zalaganja, koje je izrazio ne samo u svoje, već i u ime armije navijača.

Uprava, međutim, nije sedela skrštenih ruku, već je sledećeg dana upriličila konferenciju za štampu, na kojoj se fudbaler posipao pepelom zbog svoje loše igre i neuspeha tima, dok je “vođa” isticao drugarski odnos koji vlada između njega i kapitena.

Pošto su čelnicima kluba bile veoma “skupe reči” u komentarisanju ovog žalosnog prizora, možda nije neosnovana pomisao da je “vođa” veoma uticajna ličnost, koju nije mnogo uputno ljutiti nekom neoprezno izrečenom zamerkom. “Vođa” je, što se uvek mora imati na umu, idol i učitelj hiljada i hiljada navijača, koji se u novije vreme zovu - fanovi. On se sa njima sastaje pre svake utakmice, upućuje ih  kako da bodre svoj tim, koja će pirotehnička sredstva i kada da koriste. ”Vođa” im u toku utakmice daje znak i kome će igraču posebno da pljeskaju ili da uzvikuju njegovo ime, šta i kada da pevaju, koga će fudbalera da izvižde i da od trenera zahtevaju da ga izbaci iz tima. 

I veoma česte, gotovo redovne i surove tuče navijača, teško da bi se mogle ubrojati u spontane susrete pre i posle utakmice, već je neophodno da ih neko “zakaže”. A ko je za tako nešto pozvaniji od “vođe”? Tuče suparničkih navijača (“fanova”) odavno nisu ništa neobično u našoj fudbalskoj svakodnevici. U poslednje vreme, možda je izvesno iznenađenje netrpeljivost dve zavađene grupe navijača istog tima, Partizana, od kojih nesumnjivo svaka ima svoga “vođu”.

I pored mnogobrojnih nastojanja da se razjasni poreklo moći “vođa” navijača, dosad se u tome nije daleko odmaklo. Na koji su način oni u svim našim klubovima (a ne samo u Partizanu) postali toliko značajne i nezamenljive ličnosti, kojim su putem i uz čiju pomoć zadobili ako ne baš vlast nad hiljadama mladih sledbenika, a ono svakako njihovu bespogovornu poslušnost bar tokom održavanja utakmica njihovog tima i neposredno pre i posle njih? Verovatno se prstom može pokazati na upravu kluba (ne samo Partizana, već i svih ostalih koji imaju “vođe” navijača), ali je izgleda nemoguće utvrditi koji su im zajednički interesi, jer se povezanost uprave i “vođe” nikako ne može objasniti slučajnošću ili spletom raznih okolnosti.

Današnji stanje u srpskom fudbalu i oko njega, što je i razumljivo, sasvim se razlikuje od nekadašnjeg ponašanja uprava, fudbalera i publike na stadionima.

Mnogo godina pre no što su navijači postali “fanovi”, Mika Patika, Ćosa, Dikan (Gaga) i ja redovno smo se nedeljom nalazili na “Marakani” (uglavnom na Istoku). Koliko se sećam, veoma se retko dešavalo da propustimo neku Zvezdinu utakmicu. Pošto nas nikad nije mnogo zanimala odbrana, mi smo se uvek  trudili da se nađemo na onoj polovini na koju Zvezda napada; u poluvremenu smo i mi “menjali stranu” kako bismo ponovo bili bliže protivničkom golu.

Sem na “Marakani”, posmatrali smo i utakmice našeg tima na drugim stadionima u Beogradu, a više puta smo Zvezdu pratili i na gostovanjima. I za sve te godine zajedničkog navijanja nas četvorica nismo nikad doživeli neke neprijatnosti ili uvrede od navijača protivničkih timova. Naše suprotstavljene naklonosti dovodile su  jedino do manje ili više podrugljivih zadirkivanja i bezazlenih rasprava bez kraja i konca o tome čiji je tim bolji.                

Kad pogledam ponašanje današnjih gledalaca na fudbalskim stadionima, zapitam se da li smo Mika Patika, Ćosa, Dikan (Gaga) i ja u ono daleko vreme bili pravi navijači, jer nismo imali ni “vođu” da nam daje uputstva i znake, ni pirotehnička sredstva, pa čak ni šalove, kape, rukavice, zastave... Izgleda da, ipak, jesmo. Bodrili smo  fudbalere od kojih su strepeli svi njihovi rivali, dok je sadašnjim “fanovima” znatno teže. Oni navijaju za tim koji se boji svakog protivnika..