Spomenik na Vezircu

Sobijeski, vojvoda Savojski

Salomiše demonu rogove

Njegoš

Prošle godine su se turski ambasador u Srbiji (Suh Umer) i visoki austrijski diplomata (Hans Jorg Humer) sastali s idejom obnove spomenika na Vezircu kod Petrovaradina. Spomenik je podignut 1902. godine, da obeleži pobedu hrišćana nad otomanskom vojskom kod Petrovaradina, iz 1716. godine. Nalazi se na bregu gde je bio šator otomanskog vojnog zapovednika, Damad Ali Paše, smrtno ranjenog u tom boju. Ovaj Veliki vezir sultana Ahmeda III, sahranjen je u turbetu na beogradskom Kalemegdanu.

Otomanska vojska nikad više nije prodrla preko Petrovaradina, utvrđenog od strane vojvode Evgenija Savojskog (inače francuskog porekla). Bez pobede Evgenija Savojskog na Vezircu, sledstveno tome, Srednja Evropa bi ostala izložena orijentalnoj invaziji, a sigurno ne bi bilo ni „Egzita“ danas.

Prilog RTV od 14. 3. 20091. je, izveštavajući o susretu pomenutih diplomata na Vezircu, najprenaveo kako se „upravo završila rasprava oko uklanjanja spomenika Jaši Tomiću“. Potom su prikazane izjave pomenutih stranih diplomata. Hans Jorg Humer je rekao da „nije bitno koja armija je poražena a koja pobedila“, nakon čega je prenet stav predstavnika MZ Petrovaradin, Petra Mudrog: „Istorija i prošlost ne smeju da opterećuju budućnost“. Novinari su prilog zaključili izveštavajući kako je danas „Kuća vojvode Eugena savojskog u Beču – ambasada Turske“. Sve lepo, pomirljivo, fensi i romantično.

Međutim, da li je baš tako? Ne, nije. Što se tiče nas Srba, neumesno, a što se tiče Mađara, ignorantski i bezobzirno.

Otomanska vojska je na ovom području bila okupator i vršilac svirepih mera koje su trajale do kraja njene viševekovne vlasti. Jedna od njih bio je „danak u krvi“ – ondašnja „legalna“ praksa „trafikinga“ dece.

Spomenik na Vezircu je podigla Kraljevina Ugarska. Turska nije sukcesor otomanskog sultanata, baš kao što ni Republika Austrija nije sukcesor države kuće Habsburg. Ako je postala vlasnik objekta kojim je za života raspolagao veliki habsburški vojskovođa, neka njena Vlada raspolaže njime kako hoće. Drago nam je da oni to vrše na način koji godi razvoju srdačnih odnosa ove zemlje s modernom sekularnom Turskom.

Međutim, spomenik na Vezircu2 ne svedoči samo o tome „ko je pobednik a ko poraženi“. Ovo naše kulturno dobro nije spomenik za nadmetanje, nego svedočanstvo pobede humanizmom prosvećenoga i civilizovanoga društva nad sadizmom orijentalne despotije, koju je na kraju krajeva, reformama Kemal Paše početkom 20. veka izvojevala i sama turska nacija.

Malo ko danas zna kako je mađarski narod, nakon Bitke na Mohaču, mnogo gore prošao od Srba pod sabljama otomanskih zavojevača. U Srbiji je geografija terena omogućavala zbeg u neprohodne gore, klance i šume. Tih uslova u pokorenom delu Ugarske nije bilo. Još gore, krimskih Tatari, u sastavu otomanske vojske, naročito surovo su sistematski iskorenjivali mađarsko civilno stanovništvo na teritorijama od Beograda do Budima. Dakle, radilo se o dugotrajnoj, smišljenoj i krvavoj politici etničkog čišćenja autohtonog mađarskog stanovništva, koje je zaslugom otomanske vojske skoro sasvim istrebljeno i na teritoriji današnje Vojvodine3.

Pobeda u petrovaradinskoj bici 1716. godine, izvojevana je oružjem vojske u kojoj su se, protiv otomanskih trupa, rame uz rame borili skoro svi narodi čiji potomci nastanjuju današnju Vojvodinu. „Multietnička“, „multikonfesionalna“, „višenacionalna“ i „multireligiozna“ Vojvodina bi morala da povede računa o ovoj svojoj tradiciji – da joj ga ne vode drugi na način koji ne priliči.

Dakle, i te kako je bitno koja armija je pobedila, a koja pobeđena. Na Vezircu je pobeđena armija jedne orijentalne despotije, koja je vršila etničko čišćenje. Na Vezircu je pobedila jedna višenacionalna armija tada multikulturne, i za ondašnje prilike vrlo tolerantne Habsburške imperije, za kojom su na naše prostore došle tekovine humanizma i prosvetiteljstva.