Skupština Srbije - Visoka škola netrpeljivosti i mržnje

Prvi višestranački izbori za Skupštinu Republike Srbije, održani 9. decembra 1990, završeni su više nego ubedljivom pobedom Socijalističke partije Srbije, koja je osvojila 194 mandata.

Daleko iza nje na drugom mestu bio je SPO, sa 19, dok je Demokratska strana imala 7 poslanika. Bio je to parlament u kome je SPS s lakoćom usvajao zakone, u kome je opozicija bila potpuno nemoćna i predstavljala samo neophodan ukras za ulepšavanje slike o stanju demokratije u Srbiji.

U isto vreme, opozicioni poslanici bili su česta meta kolega iz vladajuće stranke, koji su na njima vežbali svoju nadarenost za podmeh i zajedljivost, ali je to bio samo bled nagoveštaj atmosfere koja će u Skupštini zavladati nakon sledećih izbora, 27. aprila 1992.godine.

Na njima je SPS osvojio samo 101 mandat, a na drugom mestu se našla potpuno nova stranka, Srpska radikalna, sa 73 poslanička mesta, dok je DEPOS imao 50. Radikali, predvođeni dr Vojislavom Šešeljem, bili su navodno opoziciona stranka, ali su zapravo sarađivali sa SPS-om usmeravajući svoje napade na SPO i DEPOS. Njihov ulazak u Skupštinu označio je i sasvim drukčiji način obraćanja poslanicima iz opozicije i komentarisanja njihovih predloga, pri čemu je prednjačio predsednik stranke, služeći se rečnikom kakav se, do pojave radikala, nije čuo u Skupštini Republike Srbije.

Bilo je to u vreme kada se vođa radikala zalagao za Srbiju do linije Ogulin-Virovitica-Karlobag, najavljivao obračune sa srpskim neprijateljima zarđalom kašikom i, preteći taksistima i studentima, vitlao revolverom po beogradskim ulicama, a što je sve unosilo potpuno novu atmosferu ne samo u skupštinsku dvoranu, već i na ulice našeg glavnog grada.

Zahvaljujući neposrednim televizijskim prenosima, građani su imali pravu sliku o ponašanju svojih poslanika, tačnije, predstavnika onih stranaka za koje su glasali. Nepristrasne televizijske kamere i mikrofoni neumoljivo su beležili takmičenja u zajedljivosti, traženju načina da se poslanik iz druge stranke što bezobzirnije ponizi, izvrgne ruglu, uvredi i najzad predstavi kao zastupnik stava koji je potpuno beznačajan ili čak štetan po interese države.

Za preko dve decenije ovih prenosa, ukoliko im se oni nisu smučili, građani Srbije bili su u prilici da čuju, a i vide. Na primer, kako predsednicu Skupštine N. Mićić rashlađuje vodom iz bokala radikalka N. Jovanović ili predstavu predsednika radikala, koji, pošto mu je izrečena kazna udaljavanja sa sednice zbog vređanja, odbija da napusti na dvoranu, već leže na pod i uživa u naporima radnika obezbeđenja da njegovu telesinu od 120 kila iznesu u hodnik.

Sve je to verno zabeležila televizija, te su građani Srbije imali zbog čega da se čude, zgražavaju, a neki, bogami, i dive ponašanju i postupcima “narodnih” zastupnika.

Njihov primer mogao je posebno loše da utiče na mlađe i neiskusne gledaoce, one, koji su u ovakvim “zvezdama” srpske Skupštine pronalazili uzore i, primajući njihove manire i rečnik, u sopstvenoj sredini menjali i svoje ponašanje prema onima koji misle drukčije. Poslanicima, razume se, nikad nije padalo na pamet koliki je njihov uticaj na birače, pogotovo one koji su na izborima glasali za njihovu stranku.

Uz bogatu zbirku uvreda i omalovažavanja političkih protivnika (kakve se, istina, mogu naći i nekim drugim političkim strankama, kako u zemlji, tako i inostranstvu), radikali su u skupštinska zasedanja u Srbiji uveli i jednu novinu, kakva dosad, verovatno, još nije zabeležena, bar ne u evropskim zemljama. To je bacanje kletve. Događaj je zabeležen 2008. godine kada je dotadašnji dugogodišnji potpredsednik stranke Tomislav Nikolić, posle neslaganja sa predsednikom Šešeljem, haškim zatvorenikom i optuženikom, oko pristupanja Srbije Evropskoj uniji, sa grupom poslanika istomišljenika napustio dotadašnju stranku i osnovao novu “Za novu Srbiju”. Postupak je ogorčio njihove dotadaše partijske kolege i koleginice, te su ih Gordana Pop Lazić i Vjerica Radeta javno proklele na sednici Skupštine.

Koliko bacanje kletve, sada već bivšim članicama Skupštine, dobro ide može se oceniti i po tome što su im nekadašnje stranačake kolege osvojile vlast u Srbiji i zasad je veoma, veoma čvrsto drže, ali, ipak, ostaje nada, da ničija nije gorela do zore, te da se još sve može završiti na njihovo zadovoljstvo.

Bivši radikali koji su se otcepili i promenili ime, nisu, razume se, ni hteli još manje mogli da menjaju sopstvenu prirodu. Danas oni sa više nego poslušnim koalicionim partnerima imaju ogromnu većinu u Skupštini baš kao SPS 1990. te se glasovi poslanika opozicionih stranaka jedva i čuju. Ipak, to za većinu nije dovoljan razlog da se prema manjini ophode drukčije nego ranije. Oni ni sada ne biraju reči da sa skupštinske govornice omalovaže predloge sa kojima se ne slažu, i ujedno ponize i uvrede njihove podnosioce. A da se i ne govori šta su tek stanju da kažu onima, koji se, ne daj, bože, usude da kritikuju njihovog nepogrešivog i nedodirljivog predsednika. 

Sasvim razumljivo, u tim nastupima prednjače, limeni petlovi na krovu, pretrčivači iz stranaka koje su izgubile vlast 2012. Oni su se, međutim, “snašli” i pohitali da pristupe pobednicima. I što je potpuno prirodno, prebeg se u novoj sredini dokazuje spremnošću da se obračunava sa svakim njenim političkim protivnikom (pogotovo kada potiče iz njegove bivše stranke) bezobzirno i na način koga bi se svaki normalan čovek stideo i nastojao da ga izbegne.

Njegovi novi partijski drugovi sa velikom pažnjom prate nastupe svog novog kolege i, zadovoljni načinom na koji se obračunava sa protivnicima, nagrađuju ga na otvorenoj sceni ovacijama kao na sportskom takmičenju. Od njih ovaj limeni petao na krovu sve više raste u sopstvenim očima, a oduševljeni aplauzi nisu za njega samo obična i zaslužena nagrada za nastup protiv bivših istomišljenika, već i snažan podsticaj da ih i ubuduće isto ovako ili još bezobzirnije i bezobraznije napada.