Скупштина Србије - Висока школа нетрпељивости и мржње

Први вишестраначки избори за Скупштину Републике Србије, одржани 9. децембра 1990, завршени су више него убедљивом победом Социјалистичке партије Србије, која је освојила 194 мандата.

Далеко иза ње на другом месту био је СПО, са 19, док је Демократска страна имала 7 посланика. Био је то парламент у коме је СПС с лакоћом усвајао законе, у коме је опозиција била потпуно немоћна и представљала само неопходан украс за улепшавање слике о стању демократије у Србији.

У исто време, опозициони посланици били су честа мета колега из владајуће странке, који су на њима вежбали своју надареност за подмех и заједљивост, али је то био само блед наговештај атмосфере која ће у Скупштини завладати након следећих избора, 27. априла 1992.године.

На њима је СПС освојио само 101 мандат, а на другом месту се нашла потпуно нова странка, Српска радикална, са 73 посланичка места, док је ДЕПОС имао 50. Радикали, предвођени др Војиславом Шешељем, били су наводно опозициона странка, али су заправо сарађивали са СПС-ом усмеравајући своје нападе на СПО и ДЕПОС. Њихов улазак у Скупштину означио је и сасвим друкчији начин обраћања посланицима из опозиције и коментарисања њихових предлога, при чему је предњачио председник странке, служећи се речником какав се, до појаве радикала, није чуо у Скупштини Републике Србије.

Било је то у време када се вођа радикала залагао за Србију до линије Огулин-Вировитица-Карлобаг, најављивао обрачуне са српским непријатељима зарђалом кашиком и, претећи таксистима и студентима, витлао револвером по београдским улицама, а што је све уносило потпуно нову атмосферу не само у скупштинску дворану, већ и на улице нашег главног града.

Захваљујући непосредним телевизијским преносима, грађани су имали праву слику о понашању својих посланика, тачније, представника оних странака за које су гласали. Непристрасне телевизијске камере и микрофони неумољиво су бележили такмичења у заједљивости, тражењу начина да се посланик из друге странке што безобзирније понизи, извргне руглу, увреди и најзад представи као заступник става који је потпуно безначајан или чак штетан по интересе државе.

За преко две деценије ових преноса, уколико им се они нису смучили, грађани Србије били су у прилици да чују, а и виде. На пример, како председницу Скупштине Н. Мићић расхлађује водом из бокала радикалка Н. Јовановић или представу председника радикала, који, пошто му је изречена казна удаљавања са седнице због вређања, одбија да напусти на дворану, већ леже на под и ужива у напорима радника обезбеђења да његову телесину од 120 кила изнесу у ходник.

Све је то верно забележила телевизија, те су грађани Србије имали због чега да се чуде, згражавају, а неки, богами, и диве понашању и поступцима “народних” заступника.

Њихов пример могао је посебно лоше да утиче на млађе и неискусне гледаоце, оне, који су у оваквим “звездама” српске Скупштине проналазили узоре и, примајући њихове манире и речник, у сопственој средини мењали и своје понашање према онима који мисле друкчије. Посланицима, разуме се, никад није падало на памет колики је њихов утицај на бираче, поготово оне који су на изборима гласали за њихову странку.

Уз богату збирку увреда и омаловажавања политичких противника (какве се, истина, могу наћи и неким другим политичким странкама, како у земљи, тако и иностранству), радикали су у скупштинска заседања у Србији увели и једну новину, каква досад, вероватно, још није забележена, бар не у европским земљама. То је бацање клетве. Догађај је забележен 2008. године када је дотадашњи дугогодишњи потпредседник странке Томислав Николић, после неслагања са председником Шешељем, хашким затвореником и оптужеником, око приступања Србије Европској унији, са групом посланика истомишљеника напустио дотадашњу странку и основао нову “За нову Србију”. Поступак је огорчио њихове дотадаше партијске колеге и колегинице, те су их Гордана Поп Лазић и Вјерица Радета јавно проклеле на седници Скупштине.

Колико бацање клетве, сада већ бившим чланицама Скупштине, добро иде може се оценити и по томе што су им некадашње страначаке колеге освојиле власт у Србији и засад је веома, веома чврсто држе, али, ипак, остаје нада, да ничија није горела до зоре, те да се још све може завршити на њихово задовољство.

Бивши радикали који су се отцепили и променили име, нису, разуме се, ни хтели још мање могли да мењају сопствену природу. Данас они са више него послушним коалиционим партнерима имају огромну већину у Скупштини баш као СПС 1990. те се гласови посланика опозиционих странака једва и чују. Ипак, то за већину није довољан разлог да се према мањини опходе друкчије него раније. Они ни сада не бирају речи да са скупштинске говорнице омаловаже предлоге са којима се не слажу, и уједно понизе и увреде њихове подносиоце. А да се и не говори шта су тек стању да кажу онима, који се, не дај, боже, усуде да критикују њиховог непогрешивог и недодирљивог председника. 

Сасвим разумљиво, у тим наступима предњаче, лимени петлови на крову, претрчивачи из странака које су изгубиле власт 2012. Они су се, међутим, “снашли” и похитали да приступе победницима. И што је потпуно природно, пребег се у новој средини доказује спремношћу да се обрачунава са сваким њеним политичким противником (поготово када потиче из његове бивше странке) безобзирно и на начин кога би се сваки нормалан човек стидео и настојао да га избегне.

Његови нови партијски другови са великом пажњом прате наступе свог новог колеге и, задовољни начином на који се обрачунава са противницима, награђују га на отвореној сцени овацијама као на спортском такмичењу. Од њих овај лимени петао на крову све више расте у сопственим очима, а одушевљени аплаузи нису за њега само обична и заслужена награда за наступ против бивших истомишљеника, већ и снажан подстицај да их и убудуће исто овако или још безобзирније и безобразније напада.