Šinvoz: Zrenjaninska sramota Vojvodine

Glavna radionica za remont šinskih vozila, iz koje je nastao „Šinvoz“, počela je sa radom još u XIX veku. Kao fabrika, od 1900. godine vrši remont šinskih vozila. Ovaj industrijski gigant je radio uspešno do 1991. godine, kada je zapošljavao skoro hiljadu i po radnika u pogonima „Čelkon“ i „Invoz“. Uspešno je preživeo ratove i sankcije, pa je 2004. godine „uspešno“ privatizovan. Danas je u stečaju koji preti da oko 600 radničkih porodica ostavi u bedi. Ova situacija je izazvala reagovanje Noama Čomskog, poznatog američkog humaniste. Samo ne i adekvatno reagovanje domaćih vlasti, bilo beogradskih, bilo novosadskih.

Sukob kupca Nebojše Ivkovića s jedne, i nezadovoljnih radnika i „malih akcionara“ s druge strane, traje od privatizacije. Novi vlasnik je, naime, morao da, po isplati cene za kupovinu preduzeća izvrši i odgovarajuće investiciono ulaganje. „Ulaganje“ koje je izvršio, nominalno je knjiženo u skladu s ugovorom, ali se stvarno radilo o znatno manjoj vrednosti. Niz sličnih postupaka je doveo Šinvoz u prezaduženost do propasti.

Mali akcionari Šinvoza i dva sindikata njegovih radnika tvrde da su uredno podnosili sve prigovore Agenciji za privatizaciju, ali ih je ona ignorisala. Međutim, Agencija je ugovor sa Ivkovićem raskinula tek kad je, usled lošeg rukovođenja firmom, firma dospela u stečaj.

Anketni odbor kojeg je formirala SO Zrenjanin ispitao je razloge stečaja nad ovim preduzećem. I Savet republičke vlade za borbu protiv korupcije je još 2008. godine doneo zaključak prema kome je stanje u Šinvozu „drastičan primer nesavesnog rada Agencije za privatizaciju“. Početkom januara, radnici Šinvoza krenuli su u protestni marš ka Beogradu, tokom koga je umro radnik Dragan Perić.

Ministar Dinkić je izjavio kako „postoji osnovana sumnja da je novi vlasnik namerno izazvao stečaj u Šinvozu i najavio da će pokrenuti nadzor nad radom novosadskog ogranka Agencije za privatizaciju“. Bilo, pa prošlo. Bojan Pajtić i drugovi iz PIV i fondova pokrajine – nisu ni glasa pustili. Stečaj nad Šinvozom je odavno u postupku. Dugovi su se nagomilali, a proces stečaja se privodi kraju dok svi raspravljaju o tome „ko je kriv“.

Sud presuđuje po zakonu. Narod formalnu sudsku pravdu zove „pravom“. Sud presuđuje po zakonu sprovodeći pravo. Drugačija je i suštinskija „pravda“. Ona ne proizilazi iz zakona, nego iz čestitosti i sudi po savesnosti. Sud pravde nalaže da se stotine radničkih porodica spasu od bede. Ako kažemo da je za propast Šinvoza kriv privatni vlasnik, verovatno ćemo pravo reći. Ako kažemo da je za propast Šinvoza kriva Agencija za privatizaciju (odnosno njeno novosadsko odeljenje), verovatno ćemo pravo reći. Ali to što smo u pravu, neće nahraniti radničke porodice koje će ostati bez posla, neće plaćati škole njihovoj deci, niti će im naći novi posao u stručnoj spremi.

Reagovanje Noama Čomskog, koji je tražio da se u ovom slučaju angažuju srpski predsednik i premijer, velika je sramota za nas. Nije li naš predsednik obećao u kampanji „stotine hiljada radnih mesta“? Premijer je, pre par meseci, tvrdio kako Srbiju neće zadesiti ekonomska kriza, a potom se sve manje pojavljuje pred javnošću. U našoj zemlji je delegacija MMF, a o pregovorima s njom daju komentare svi, samo ne premijer i predsednik. Njih kao da nema.

A Zrenjaninci ćute. Njihove političare hapse. Hapse i njihove direktore. Ispade da je samo Zrenjanin grad pun privrednih kriminalaca. Zrenjaninci najgori u celoj Srbiji? Najveći kriminalci Vojvodine baš u Zrenjaninu? Ali, ni jedan političar višeg ranga više ne posećuje zrenjaninske radnike u nevolji, (osim Bojana Kostreša koji je rodom iz zrenjaninske opštine). Propali su skoro svi privredni giganti ovog grada.

Zrenjaninci bi morali, bar za trenutak, prekinuti da razmišljaju samo o tome „ko je kriv“ za njihovo stanje. Krivica je naravno važna, ali važno je da vidimo i gde je Zrenjanin. Najbogatiji grad Banata, možda i Vojvodine, zaobilaze sve investicije. Republika je dala nešto „novaca“ za pola obilaznice oko grada. Pokrajinske investicije obećavaju samo drum do Novog Sada i do Temišvara.

Ali, razvoj grada je zaustavljen u trenutku kad je trebalo da počne sa radom nekoliko važnih investicija, od kojih je jedna austrijska fabrika letelica. Zrenjaninci i dalje piju otrovnu vodu. Vojvodina je dobila ogroman novac od privatizacije NIS-a. Srbija se obavezala da isplati Vojvodini 90% „naših novaca“. Da li će od toga u Banat biti uloženo barem pola? Pa u Banatu je skoro sva vojvođanska nafta, a u Zrenjaninu je sedište najvažnijih pogonskih preduzeća NIS-a.

O svemu tome se danas odlučuje u Novom Sadu. Novi Sad se novim Statutom pokrajine trpa i u socijalnu politiku i staranje o nezaposlenima. Ali, ignorisanje novosadskog odeljenja Agencije za privatizaciju, dovelo je radnike Šinvoza u situaciju zbog koje je protestovao Noam Čomski.

Hoće li Zrenjaninci u svoj nepravdi za koju oni nisu krivi, shvatiti da na grbači umesto jednog Velikog Beograda, preko Dunava, dobijaju i novi, mali Beograd, zapadno od Tise? S one strane gde sunce Zalazi.