Romi i „srpska posla“

Prosto je dirljiva briga koju ovih dana neki pripadnici tzv. „Druge Srbije“ pokazuju prema Romima. Takve ljudske i humanističke izjave odavno se nisu čule na ovim prostorima. Prosto da slabo srce zadrhti, a oči da zaplaču od takve brižnosti. Već mogu da zamislim kako se ti aktivisti, u vreme predstojeće Univerzijade, srećni slikaju sa gostima iz Evrope, u karton naselju okruženi svojim brojnim prijateljima Romima, koje ponosno upoznaju i predstavljaju drugarima iz Evrope.

Obradovala me je ta briga, jer sam se nadao da će ti ljudi uraditi nešto konkretno za Rome. Očekivao sam da će većina njih pozvati, svako po barem jednog Roma na ručak. Očekivao sam da će barem neko udomiti na nekoliko dana nekog malog Roma, prosjaka ili čistača prozora, za koje tako brinu. Da dozvole nekoj porodici da se privremeno nasele u njihovo dvorište. Ili barem u njihovu ulicu. Očekivao sam da se aktivisti organizuju i u veće grupe, pa da pozovu i organizuju preseljenje tih Roma u njihov kraj. Šta bi tim Romima falilo da se presele negde u „krug dvojke“ umesto u daleki Boljevac? Što se oni ne bi uselili u neku zgradu na Vračaru, na Čuburu ili Dorćol? Može i na Zvezdaru, i ona je bliža od Boljevca. Očekivao sam da ti borci za ljudska prava urade nešto osim pisanja za blogove i odlaska na njihov miting. Nešto što ne bi podsećalo na komfornu i laganu aktivnost filmskih zvezda u Africi. Nešto zbog čega ne bi sami sebi ličili na humaniste i tako jeftino kupovali samoljublje. Nešto što bi stvarno pokazalo iskreno čovekoljublje.

Ko bi na osnovu takvih njihovih izjava rekao da su to uglavnom isti oni ljudi koji osuđuju ,,provincijalizaciju“ Beograda? Isti oni kojima smetaju izbeglice u svom kraju, isti koji su protiv doseljenika iz unutrašnjosti. Ko bi rekao da su ti isti ljudi ćutali one godine kad su ti isti prognani Romi dolazili u Beograd, oterani sa Kosova? Gde su bili da osude Šiptare koji su ih isterali iz domova? Tada su rušena ne karton naselja, nego pravi gradovi. Nisu rušene kuće od plastike i kartona, nego prava zidana kućna ognjišta, na kojima su ljudi vekovima živeli, a ne tek nekoliko nedelja. Nikoga od te druge, rasističke Srbije, to tada nije zanimalo.

Nije ih zanimala ni sudbina Srba proteranih u toku etničkog čišćenja u Hrvatskoj kada su horde fašista palili čitava sela. Reč nisu rekli u vreme kad je policija izbeglice na traktorima dočekivala na auto-putu i zabranjivala im ulazak u Beograd. Tim šovinistima iz ,,Druge Srbije“ nisu smetale ni izjave političara i predsednika nekih opština u Vojvodini, koji nisu dozvoljavali naseljavanje Srba u svoje sredine, da se time ne bi remetio osetljivi ,,etnički sastav“?

U Srbiji se nalazi preko 280 hiljada „interno raseljenih lica“ sa Kosova i Metohije. Dakle ne nekoliko desetina porodica, nego nekoliko desetina hiljada porodica. Četiri hiljade Srba je prognano iz svojih domova u šiptarskom divljanju marta 2004. godine, kada je spaljeno 900 srpskih kuća i preko 30 pravoslavnih hramova. U ,,Oluji“ je proterano 250.000 Srba. Tada je spaljeno preko 20.000 srpskih kuća. 10.000 Srba je netragom nestalo iz izbegličke kolone. U Srbiji se trenutno nalazi više od 500.000 (pola miliona!) izbeglica, i po tom broju smo ubedljivo prvi u Evropi.

Zbog ove pokazane brige za Rome, očekujem da će naši aktivisti za ljudska prava, romske organizacije, zaštitnici građana i nevladine organizacije uložiti mnogo napora da se sve izbeglice vrate na svoja ognjišta. Time bi rešili i problem Roma, i Đilasov problem, i probleme zabrinutih Beograđana (i jednih i drugih), a istovremeno bi pokazali da su zaista iskreni borci za univerzalna prava svih ljudi.

Jao Ciganima kad ih ovakvi Srbi brane.