Republikom do autonomije iz 1974.

Takozvana Deklaracija o potrebi formiranja „Savezne Republike Srbije“ usvojena na prvoaprilskoj „Četvrtoj vojvođanskoj konvenciji“ izazvala je određenu pažnju političke javnosti, a u toku izborne kampanje na efektan način podsetila na položaj AP Vojvodine u okviru Srbije, koji prema autonomaškim strankama još nije do kraja rešen i razjašnjen. Na ovoj „konvenciji“ ponovljene su već stotinama puta izrečene optužbe o opljačkanoj pokrajini svedenoj na unutrašnju koloniju i zatraženo je postizanje „novog istorijskog dogovora Srbije i Vojvodine" stvaranjem Savezne Republike Srbije, koju bi, prema predlagačima, činile dve ravnopravne federalne jedinice "Republika Srbija" i "Republika Vojvodina".

Takozvanu Četvrtu vojvođansku konvenciju organizovalo je, uz podršku nekoliko NVO, šest manjih stranaka izrazito autonomaške orijentacije, od čijih lidera su u javnost u prvi plan istaknuti nekadašnji komunistički funkcioner Živan Berisavljević, jedan od tvoraca „Deklaracije“, koji od svog političkog kraja 1988. kada je sa vlasti isteran „jogurt revolucijom“ neumorno radi na projektu Republike Vojvodine. Pored njega, u medijima se čuo glas i Đorđa Subotića, lidera NVO Vojvođanski klub, koji međutim ni gledaocima RTV Vojvodina u razgovoru sa Danicom Vučenić, a ni gledaocima Dnevnika 3 HTV-a nije uspeo da razjasni ideju republike, niti da ponudi ništa više od uobičajenih autonomaških fraza. Skupu je prisustvovao i bivši ministar Dragan Veselinov, i, s obzirom na vodeće ličnosti ovog susreta, ne iznenađuje što stav o Vojvodini republici nije dobio podršku ni svih učesnika konvencije, poput lidera SVM-a Ištvana i Balinta Pastora i Šandora Egerešija, koji su istakli da pitanje Vojvodine ne treba rešavati traženjem statusa republike nego zalaganjem za široku autonomiju koja podrazumeva zakonodavnu, izvršnu i sudsku nadležnost.

Iako je Đorđe Subotić najavio da će odlaganje rešavanja "vojvođanskog pitanja" neizbežno dovesti do njegovog „zaoštravanja i internacionalizacije“, skup u novosadskom Spensu okupio je ljude malog ili nikakvog ugleda, političke snage i uticaja, a koliki je domet Četvrte vojvođanske konvencije potvrdilo je i saopštenje Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, koji je otkazao je učešće na skupu zbog, kako je rečeno, izborne kampanje i koalicionog sporazuma sa DS-om. Predsednik DSHV Petar Kuntić rekao je da ta stranka smatra da Vojvođani neće ništa dobiti, ako se sadašnja "beogradizacija" zameni "novosadizacijom" i ocenio da je grupa bivših i sadašnjih političara, koja je inicirala ideju o "Saveznoj Republici Srbiji" zapravo "preskromnog političkog kapaciteta, da bi mogla nešto promeniti".

Ideja o republici nema podršku, bar ne javnu, ni najvažnijih autonomaških stranaka ni vladajuće DS. Skupu nije prisustvovao niko iz LSV-a, partije koja je republiku tražila još 1992, dok je Bojan Pajtić ideju o "Saveznoj Republici Srbiji" nazvao "neverovatnom". Njihovo distanciranje pokazuje da u postojećoj partijskoj strukturi pokrajine zasad nema prostora za značajniji uticaj ove inicijative, niti ona ima snagu da preusmeri raspoloženje građana i da ih mobiliše. Da je ovaj pokušaj postigao neuspeh svedoči i prenemaganje separatističkog portala „Slobodna Vojvodina“, koji je saopštio da je „ideja republike minirana još u začetku“ i da konvencija nije mogla doživeti višeg rezultata - od unapred najavljenog i iskonstruisanog fijaska“.

Ipak, iako ideja o Vojvodini republici nema prođu, ona odlično može da posluži strankama koji traže autonomiju iz 1974. da sebe predstave kao manje zlo i da preko Berisavljevića i sličnih političkih kreatura vrše pritisak na centralnu vlast. Vodeće autonomaške stranke, bar javno, ne žele republiku, ali ne kriju da žele punu autonomiju sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću. Četvrta vojvođanska konvencija je tako poslužila kao odlična predstava pred izbore i poruka budućoj vladi u Beogradu šta može da je čeka ukoliko ne zadovolji apetite pojedinih pokrajinskih lidera ili potencijalnih koalicionih partnera.