Ratne igre na Sinaju

Raketa koja je sa egipatskog dela Sinajskog poluostrva ispaljena na letovalište Eilat u Izraelu nije izazvala ljudske žrtave ni materijalnu štetu, ali je nanela još jedan jak udarac izraelsko-egipatskim odnosima, sve lošijim posle svrgavanja Hosnija Mubaraka. Od pada bivšeg režima u Egiptu je uočljiv porast netrpeljivosti prema Izraelu, a tokom protekle godine izbilo je nekoliko vrlo ozbiljnih incidenata, koji su u velikoj meri unazadili dobre odnose koje su dve države gajile od mirovnog sporazuma 1979. U avgustu prošle godine grupa militanata je sa Sinaja ušla u Izrael i ubila osam Izraelaca u južnoj pustinji Negev, zbog čega je raketni napad sa iste lokacije izazvao vrlo oštru reakciju izraelskih zvaničnika. Iako je od egipatskih vojnih vlasti demantovano da je napad izveden sa Sinaja, izraelski premijer Benjamin Netanijahu je izjavio da će Izrael udariti na one koji napadaju njegove građane i istakao da je Sinajsko poluostrvo odavno postalo baza za terorističke napade. Šef izraelske vojne obaveštajne službe je izjavio da je u poslednja dva meseca osujećeno više od 10 terorističkih zavera na Sinaju, dok je načelnik izraelske vojske Beni Ganc saopštio da će se bilo koji napadač ubuduće suočiti sa spremnim odgovorom armije.

Nakon ovog poslednjeg incidenta jasno je da su bliski odnosi Egipta i Izraela definitivno okončani, a da sa jačanjem salafita i islamističkog pokreta „Muslimanska braća“ Egipat postaje izvor velikog bezbednosnog rizika po Izrael. Situaciju dodatno komplikuje i sve aktivnija uloga egipatskih islamista u pojasu Gaze, gde Muslimanska braća aktivno podržavaju pokret Hamas, čiji je cilj  uništenje Izraela i uspostavljanje islamske teokratije. Veze između Egipta i Gaze jačaju, dok odnosi između Kaira i Jerusalima slabe, a samo nekoliko dana pre raketnog napada, Donji dom egipatskog parlementa, u kome Muslimanksa braća nakon izbora imaju većinu, doneo je deklaraciju u kojoj se saopštava da je Izrael glavni neprijatelj Egipta i arapske nacije. Deklaracija poziva vladu i na proterivanje izraelskog ambasadora, zaustavljanje izvoza gasa u Izrael i reviziju egipatske nuklearne politike, a ona, iako nema nikakvu obavezujuću ulogu za vladu, jasno oslikava stav egipatskih islamista prema severnom susedu.

Egiptom još uvek upravlja vojna hunta dok islamisti imaju većinu i parlamentu, a analitičari procenjuju da, kada se završi dugi izborni proces, ovu arapsku državu čeka dug period dvovlašća i znatno pogoršanje privredne situacije. Loši ekonomski pokazatelji mogu dovesti do nestabilnosti i novih političkih sukoba, u zemlji koja je do sada smirivana američkom pomoći i čvrstom rukom Hosnija Mubaraka. Vrlo je verovatno da Egiptu sledi dalji rast islamskog fundamentalizma što će dovesti i do zaoštravanja napetosti u regionu.

S druge strane, položaj Izraela posle arapskog proleća je dosta otežan, bez obzira na njegovu snagu i saveznike, jer slabe arapske vlade donose veći manevarski prostor za radikalne islamske grupe i pokrete, poput onih iz Gaze, koji su iskoristili bezbednosni vakuum na Sinaju da otvore novi front prema Izraelu, koji na granici sa Egiptom nema protivraketnu odbranu. Međutim, iako su Izraelci povodom poslednjeg napada zauzeli tvrd stav, i uputili neuvijene pretnje, prema nekim procenama, Tel Aviv zapravo ne sme da učini ništa što bi moglo da ugrozi mir sa Egiptom, koji je osnova izraelske bezbednosne politike. U uslovima mogućeg rata sa Iranom, zbog potrebe očuvanja mira na južnoj granici Izrael ne sme da preuzme rizik i uđe na egipatsku teritoriju, već može da izvrši pritisak na vladu u Kairu da se obračuna sa anarhijom na Sinaju, na kome zbog uslova mirovnog sporazuma ima malo egipatskih vojnika. Pitanje je da li će to biti dovoljno, kada odnosi dve zemlje postaju sve lošiji, a islamisti u Egiptu otvoreno prizivaju uništenje jevrejske države.