Priznanje Kosova nema alternativu

“Ambasador je čestit čovek, koga su poslali u inostranstvo da laže za svoju zemlju”. Ovako je  polušaljivo (a i prilično tačno) engleski pesnik, diplomata i političar ser Henri Votn (1568-1639) jednom rečenicom opisao rad diplomatskih predstavnika. I u vreme kada je ova izreka nastala, i pre njega, a i posle - sve do danas  - svaki ambasador  u stranoj zemlji zastupa interese svoje države i štiti ih u svakoj prilici, te nije isključeno da je ponekad neophodno i da manje ili više “zaobiđe istinu”.

Nema razloga da se i strani ambasadori  u Beogradu ne ponašaju slično svojim kolegama u glavnim gradovima država širom sveta, ali izgleda da,  pošto je Srbija po mnogo čemu neobična zemlja, ovi “naši” ambasadori u Beogradu imaju i jednu dužnost više. Nju je najlakše uočiti kod diplomata najvećih svetskih sila. Iako im to, nesumnjivo, nije u opisu radnog mesta, oni su sve češće i predstavnici za štampu naših vladajućih političara, te se stiče utisak da  od njih preuzimaju i obavezu da javnosti u Srbiji saopštavaju neprijatne i najteže istine, koje ovdašnji vlastodršci ne smeju ni da pomisle da izuste. Razlog je više ili manje razumljiv, jer se svaki od njih plaši da će mu opasti, kako se na današnjem novosrpskom jeziku kaže, “rejting”, a što bi nesumnjivo uticalo i na broj birača koji će na idućim izborima glasati za njegovu stranku.

Te izjave dobrovoljnih “predstavnika za štampane i elektronske medije” naših političara, često, veoma zbune srpsku javnost. Razlog tome je što su one u potpunoj  suprotnosti od govora koje ona svakodnevno sluša od svojih izabranika. Poznato je da  političari na vlasti godinama pričaju kako “Evropa nema alternativu”, ali i da Srbija “Nikada (ama baš nikad!) neće priznati samoproglašenu kosovsku kvazidržavu” itd. Javnost se tako umiri i nastavi da “snom mrtvijem spava”, a onda se naglo trgne iz sna kad g. ambasador ove ili one sile bez  uvijanja objasni bezazlenom narodu srpskom da je izraz kako nešto nema alternativu tačan, ali da se, zapravo, odnosi na priznavanje Kosova.

Građani Srbije su zaprepašćeni. Ne mogu da veruju šta im se dešava. Ipak, uskoro, možda već sledećeg dana, g. ambasador se ponovo oglasi (lično ili to učini preko neko svog službenika) kako bi ublažio prethodni nokaut, pa kaže kako nije mislio to što je rekao, odnosno, da su novine, televizija i radio netačno preveli njegovo saopštenje. Krivi su, dakle, oni koje je, kao i obično, najlakše optužiti -novinari. Što je još jedna prilika za prostodušne  građane Srbije da odahnu – sve do sledećeg obraćanja javnosti nekog ambasadora a sličnim povodom. Izgleda, nije sve onako crno kao što je izgledalo u prvi mah. (A zapravo je i gore, samo što to još niko neće da kaže).

Uz ambasadore, za ovakva zaluđivanja srpskog naroda naroda  dobro dođu i poslanici evropskih parlamenata, članovi komisija i potkomisija Evropske unije, zaduženi za Srbiju ili Balkan, obično nekakvi zamenici nekog glavnog šefa... I njihove izjave su gotovo uvek nemilosrdne i u stilu “udri ekser u glavu”, pa i ne ostavljaju mnogo nedoumica oko toga šta su u stvari hteli da kažu. Iako su i one veoma obeshrabrujuće, i ovde se ostavlja mogućnost za neku vrstu utehe građanima Srbije, jer se ova istupanja naknadno obično obeležavaju kao lično mišljenje pojedinca, a nikako kao stav organizacije u kojoj radi (Malo sutra je to moguće, ali ko veruje, nek mu bude) .

I upravo objavljena izjava predsednice Odbora za evropske poslove Francuskog parlamenta Danijel Oroa sasvim  je jasna i razumljiva. Ona kaže da Srbija mora da prizna Kosovo ukoliko želi da bude primljena u Evropsku uniju, iako taj uslov nije nigde napisan, već je postavljen usmeno. Ne kaže kome i kada, ali zaključuje: “Ne vidim kako bi, inače, EU primila zemlju koja ne priznaje drugu državu”. Ostaje još da se sačeka da li će neko i kojim rečima demantovati ovu nedvosmislenu izjavu gospođe Oroa i tako nastaviti već uobičajenu  i dobro uhodanu praksu neuvijenih saopštenja i naknadnih nemuštih objašnjenja.

Jedina istinska nedoumica oko ovih stranih zvaničnika koji se prihvataju objavljivanja neprijatnih istina i vesti srpskom narodu jeste: šta ih na to navodi? Sopstvene pobude, nalozi njihovih vlada ili isključivo nekoristoljubivo saosećanje sa sudbinom ovdašnjih vlastodržaca?  Ili možda i jedno i drugo?