Paraf nema alternativu

Loše odigrano smešnožalosno dramatičeskoje pozorje u devet javljenija, obeleženo avionskim letovima na liniji Beograd-Brisel-Beograd i neprestanim zastrašivanjem naroda u Srbiji najzad je završeno stavljanjem “istorijskog parafa” našeg predsednika Vlade na “sporazum” sa licem sa poternice, predstavnikom samoproglašene republike Kosovo. Ovakav kraj drame ushićeno su pozdravili svi oni kojima naša zemlja nije preterano prirasla za srce, te se zato uvek veoma obraduju kada se uspešno ostvare planovi pripremljeni za Srbiju. Među njima su kako naši saveznici iz dva svetska rata, tako i naši bivši neprijatelji iz ovih oružanih sukoba. Iz čega nije teško izvesti zaključak da se neki interesi menjaju, dok drugi, opet, ostaju isti, što naročito važi za srpske neprijatelje.

Iako se u početku činilo kako je srpski pregovarački tim “tvrd orah”, ipak je do parafa našeg predstavnika na sporazum došlo lakše nego što su organizatori sastanaka u Briselu očekivali. Izgleda da je naš pregovarački tim još od početka bio sklon prihvatanju postavljenih uslova, a da je radi umirivanja javnosti u Srbiji čitavu radnju razvukao u devet činova sa kratkim pauzama i uz neprestane dramatične i zabrinute nagoveštaje kako bi odlučno odbijanje neprihvatljivih uslova moglo da odloži i ukoči naš put u Evropu.

U ovim dramatičnim danima, veliku ulogu odigrala je i sedma sila Srbije. Sve vreme pregovora davala je snažnu, gotovo stopostotnu podršku našim pregovaračima, a po stavljenom parafu još i veću. Slično jednoumlje u našoj zemlji gotovo da nije zabeleženo još od vremena diktature najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Tokom njegove tridesetpetogodišše vladavine Jugoslavijom većina novinara bila je iz redova KPJ, ali je i manjina vanpartijaca morala izuzetno dobro da pazi na svaku napisanu ili izgovorenu reč, te je jasno šta se moglo pročitati ili čuti u tadašnjim glasilima, a kako su završavali oni koji bi zaboravili pravila. Nešto drugačije i snošljivije prilike u medijima osetile su se tek desetak godina posle smrti obožavanog tiranina, za vreme dok je na vlasti bio Slobodan Milošević. Postojala su tada neka manja glasila, koja su, verovatno, uz finansijsku i drugu podršku iz inostranstva, objavljivala i drugačije istine od onih u medijima pod konrolom SPS-a i JUL-a, pogotovo od trenutka kada je za političare vodećih svetskih sila Milošević prestao da bude “Faktor mira na Balkanu”, a postao “Balkanski kasapin”.

U poslednjih nekoliko sedmica slika u našim medijima prilično liči na onu od pre tridesetak godina. Skoro svi drže stranu potpisniku parafa i njegovom timu, njihove fotografije izjave svakodnevno su na prvim stranicama novina (i ne samo na njima), ovim izjavama redovno počinju vesti radija i televizije. Kao da se svi mediji nalaze na zajedničkom: da svakom građaninu Srbije objasne kako je u pregovorima postignut maksimum mogućeg i da su netačni usamljeni glasovi koji tvrde da su i opštine gde su Srbi u većini ovim sporazumom predate samoproglašenim prištinskim vlastima na milost i nemilost. Pregovarači vatreno brane svoje dostignuće, svoj lik i delo, govore kako se nije ni moglo više postići, jedino im ne pada na pamet da to možda ONI nisu bili u stanju da stignu do povoljnijeg sporazuma, i da je svoje uloge trebalo da prepuste drugima. Međutim, pošto smatraju da su najbolji i nezamenljivi, prihvataju i one akcije koje su, dok su bili opozicija, obeležavali kao izdaju srpskih nacionalnih interesa, a koje sada nastoje da što brže i uspešno dovrše.

Predsednik Republike je lik iz slične priče. Za njega je Boris Tadić bio izdajnik kada je otišao u Srebrenicu da se bosanskim muslimanima izvini zbog srpskih zločina, ali mu sada ništa ne smeta da se i on savija pred njima. Možda će se, kao Vili Brant, i on baciti i na kolena ako mu to zatraže.

Iz jedne od njegovih najnovijih izjava za stranu štampu on kaže kako Kosovo neće nikada postati država, jer ga Srbija neće nikada priznati. Ko da mu poveruje, odnosno, može li iko da pretpostavi šta će govoriti maja 2014?

Neposredno posle parafiranja, pregovarači su govorili da će, ukoliko u srpskoj javnosti bude nekih nedoumica oko “sporazuma” i ako je potrebno, biti raspisan referendum. No, čim su se začule drugačije ocene u vezi sa briselskim sporazumom pa i negodovanje, vratili su se na svoju staru “bau-bau” taktiku. Ponovo plaše narod kako bi referendum samo odložio dobijanje datum za početak pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji, a svako bi odlaganje bilo pogubno... Referendum ne dolazi u obzir, on može i da ne uspe, što bi onda dobijanje datuma odložilo za ko zna koliko meseci...

I sve tako – do sto jedan i natrag. Datum je, naravno, samo običan šupalj nos do očiju i od njega je put u Brisel beskrajno dalek, ali vladajuća koalicija ne odustaje od zastrašivanja naroda koristeći se i pričom prethodne vlade o Evropi koja nema alternativu. A javna glasila složno joj pomažu ne prestajući da duvaju u istu tikvu zavitlavanjem građana u zdrav mozak (kako se nekad govorilo) ili što bi se na današnjem novosrpskom reklo – spinovanjem.