„Oluja“ nije počela 1995. godine

Za Srbe u Hrvatskoj „Oluja“ nije počela 1995. nego još 1990. godine sa dolaskom Hrvatske demokratske zajednice i Franje Tuđmana na vlast. Osnovni cilj te politike bio je i ostao da Srbi budu svedeni na statistički i politički zanemarljivu činjenicu, što je bio i osnovni razlog za početak oružanog sukoba. Udruženje Srba iz Hrvatske koje ove godine obeležava dve decenije od svog osnivanja najoštrije je osudilo etničko čišćenje srpskog naroda iz Srpske Krajine i ostalih delova Hrvatske, zatiranje srpskog naroda i njegovih kulturnih i duhovnih vrednosti, pokrštavanje, rušenje crkvenih svetinja, stambenih objekata, proganjanje i sistematsko onemogućavanje povratka.

Kabinet potpredsednika vlade dr Jovana Krkobabića izradio je dokumenat Non-paper, koga je zatim usvojila Vlada Srbije i sa njim upoznala više od 80 država u Evropi i svetu. Cilj ovog obraćanja bio je da se još jednom međunarodnoj zajednici skrene pažnja na nepravdu koja je učinjena Srbima u Hrvatskoj. Svi zakoni koje je posle „Oluje“ doneo hrvatski Sabor bili su diskriminirajući i u funkciji sprečavanja povratka i cementiranja rezultata politike etničkog čišćenja.

Posebno je teško objasniti izbeglim i prognanim Srbima iz Hrvatske zašto je u Narodnoj skupštini Republike Srbije selektivnim donošenjem Rezolucije o Srebrenici došlo do sramnog razdvajanja žrtava. Iako je poznata činjenica da su baš Srbi iz Hrvatske bili najveća žrtva ratova u toku XX veka postavlja se pitanje – da li su srpske žrtve manje vredne? Od suštinske je važnosti da se pri osudi zločina ne pravi razlika po mestu zločina ili na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava. Svi naši napori koje ulažemo godinama da se u Srbiji formira jedna institucija koja bi se bavila sa istraživanjem ratnih zločina nad Srbima koji su se desili na području prethodne Jugoslavije nisu urodili plodom.

Pomirenje naroda na zapadnom Balkanu je izuzetno važno, ali ono mora da bude zasnovano na naučno utrđenoj istini o svemu što se dešavalo u prošlosti, kako se sukobi nikad više ne bi ponovili. To bi, svakako trebalo da dovede i do odustajanja od propagandnog mita o domovinskom ratu u Hrvatskoj, kao i do toga da se „Oluja“ viši ne slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti, jer je u njoj, kao i „Blesku“ i drugim operacijama, etnički očišćen srpski narod iz krajeva u kojima je vekovima živio. To nedvosmisleno pokazuje i suđenje koje i sada traje pred Haškim tribunalom hrvatskim generalima Anti Gotovini, Mladenu Markaču i Ivanu Čermaku za „udruženji zločinački poduhvat“. Nažalost, ovo je suđenje izbegao politički vrh i druge strukture koje su u „Oluji“ učestvovale, a krivica je prebačena na drugu stranu.

Udruženje Srba iz Hrvatske stalno ukazuje domaćoj i svetskoj javnosti da Hrvatska svesno izbegava da izvrši svoje preuzete obaveze čime nekažnjeno krši odredbe međunarodnog prava, obaveze preuzete iz multiratelalnih sporazuma kao što je Sporazum o sukcesiji koji su potpisale sve bivše članice SFRJ, bilateralnih sporazuma i odredaba nacionalnih propisa. Hrvatska treba što pre da donese Strategiju suočavanja sa prošlošću i međunacionalnog pomirenja, daleko oštrije da sankcioniše govor mržnje, netoleranciju i neskrivenu srbofobiju, sprovodeći međunarodne standarde zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Na kraju može se postaviti pitanje: da li će ova licemerna politika koju vodi Hrvatska od strane međunarodne zajednice biti nagrađena njenim prijemom u članstvo Evropske unije? Sam prijem Hrvatske u Evropsku uniju bila bi nagrada za sve nepravde koje je počinila prema svojim državljanima srpske nacionalnosti, iz čega bi se mogao izvući zaključak – da se zločin isplati! Postoje li kod nas i u svetu progresivne snage koje toj nepravdi mogu stati na put? Ukoliko do toga ne dođe, ostaće posejano seme koje u budućnosti može dovesti do novih nesporazuma i sukoba.

(Autor je generalni sekretar Udruženja Srba u Hrvatskoj)