Са пута по Далмацији - тапије наше прошлости

На једном гробу, код цркве Светог Јована у Стрмици код Книна, стоји епитаф: „Душа Богу – тијело Србији – срце Крајини“. Ни краћег натписа, ни јаче поруке! Покојник је преминуо у избјеглиштву у Србији гдје је и сахрањен 1996. године, а онда је пренесен у гробље у коме су се вијековима сахрањивали његови преци.

На самој цркви Светог Јована стоји натпис да је подигнута 1618., док најновији подаци говоре да је из 1550. године. Одмах поред овог гроба је и гроб недавно преминулог крајишког новинара и културног прегаоца Раде Матијаша, који је прије више од три деценије покренуо културну манифестацију „Сијело Тромеђе“.

Ова манифестација наставила је да живи и послије „Олује“ и њеног оснивача, тако да је  ове године одржана  по 23. пут, под слоганом „Волим Босну у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“.

Овдје је и црква Рођења Пресвете Богородице из 1913. године која је прије ноколико година  обновљена, а поред ње се налазио и парохијски дом у коме је до Другог свјетског рата службовао стрмички парох Момчило Ђујић. Сада се обнавља и црква Светог Јована како би за двије године,  у новом сјају, обиљежила четири  вијека од свог оснивања.

Само мјесто Стрмица, кроз коју протиче ријека Бутижница, дијели судбину осталих села чији су становници прогнани за вријеме хрватске војно-редарствене акције „Олуја“. Углавном су се вратили старији људи који чекају своје време да нађу спокој поред цркве Светој Јована, док су млађи отишли „трбухом за крухом“ од Аљаске до Аустралије! Некада плодна долина сада је зарасла у прашуму, а главни становници су дивље свиње које долазе до самих кућа у потрази за храном.

У манастиру Крка

Из Стрмице на празник Преображење (19. августа) стижемо до манастира Крке који се налази у сликовитом кањону истоимене ријеке,  са црквом посвећеном Светом архистратигу Михаилу. Традиционално се повезује подизање манастира са именом Јелене Шубић, сестром цара Душана, и датира из средине XIV вијека.  Преображење је и слава манастира. На овај свети дан дођу многи, не само из Книнске Крајине, него и са ширег подручја Далмације, Лике и Босанске Крајине. Тако је било и ове године. У порти манастира богослужио је далматински владика Фотије, уз саслужење епископа новограчаничко-средњезападноамеричког Лонгина, епископа франкфуртског и све Њемачке Сергеја и свештенства далматинске епархије.

Владика Фотије је у својој бесједи нагласио: „Имамо седам манастира у Далмацији. То је духовни темељ за опстанак. Међутим, треба народ својом љубављу да се врати на ове просторе, својом молитвом, поштовањем темеља гдје су никли, својих огњишта, вјере, крсне славе и тако ћемо опстати“. Ове ријечи владика понавља већ годинама и уложио је велики напор у обнову цркава и вјерског живота у Далматинској епархији за време свог службовања. Сада од октобра прелази на нову дужност у Зворничко-тузланску епархију, али засигурно неће заборавити своје Далматинце са којима је провео готово двије деценије када је било најтеже. Њега ће наслиједити новоименовани владика Никодим (Косовић), досадашњи игуман манастира Крка.

Да подсјетимо, за вријеме грађанског рата од 1991 до 1995. године, и одмах послије „Олује“, владика Далматински био је Лонгин. То су била тешка времена, а посебно послије повратка, када га је један недобронамјеран Хрват упитао „Зашто си се вратио када си отишао?“. Владика је кратко одговорио. „Да нисам отишао не би се ни вратио!“.

Духовном сабрању у манастиру Крка присуствовали су вјерници и свештенство из више епархија. Након литургије и традиционалног сајма који се одржава уочи Преображења подно манастира, на платоу испред храма светих Ћирила и Методија, у центру Кистања, организован је културно-умјетнички програм у организацији СКД-а Просвјета пододбора Кистање, у оквиру којег су се представили гости из Крагујевца, Старе Пазове и других мјеста.

У манастиру Крупа

Посебно је било свечано на Велику Госпојину (28. августа) код манастира Крупа, који  ове године обиљежава седам вјекова свог постојања. Од раног јутра путеви према манастиру били су закрчени бројним аутомобилима који су стигли, углавном, из Србије. За паркинг су послужиле ливаде поред манастира које су ипак биле претјесне да се паркирају сви они који су стигли на ову свечаност.

Према записима насталим у неколико прошлих вјекова, манастир Крупа подигли су 1317. године, уз помоћ краља Милутина, монаси из Босанске Крупе. За време српских владара Стефана Дечанског и Душана манастир је обновњен, а свој допринос његовој обнови дали су и српски деспоти Бранковићи из Срема, Ђорђе и Јован са мајком Ангелином.

У манастирској црви Успења Богородице архијерејску литургију предводио је Митрополит загребачко – љубљански Порфирије уз саслужење далматинског владике Фотија, Горњокарловачког Герасима и Славонског Јована. Црква је била претјесна да уђу сви који су тога дана дошли до манастира, па се дружење наставило и у поподневним сатима уз богат културно умјетнички програм.

Нажалост, изневјерена су очекивања многобројних Крајишника и њихових гостију јер је било најављено да ће обиљежавању ове, за Србе Далмације па и шире, значајне годишњице присуствовати и патријарх Српски Господин Иринеј. Нажалост није било ни представника политичке власти из Матице, тако да је то на неки начи умањило сам доживљај ове прославе.

Ово је, свакако, била прилика да се још једном каже како су биле злонамјерне поруке оних хрватских политичара који су говорили „нека Срби понесу на опанцима ону прашину коју су донијели“. Манастир Крупа, заједно са другим нашим манастирима и црквама, свједочи о вјековном присуству Срба на овим просторима. У Обровцу, градићу који је најближи манастиру Крупа, некада је живјело више од седам хиљада Срба. Данас их је мање од хиљаду који још увијек живе у нади  да ће се вратити њихови сународници на вјековна огњишта.

Тих августовских дана горила је Крајина. Крај између Велебита и Динаре углавном је пуст послије прогона Срба. Необрађене њиве, запуштени пашњаци, шикара и шипражје пламтили су на више мјеста, све од Стрмице, преко Промине и Кистања, до Равних Котара и Задра... Посебно је био критично око Бенковца гдје се једна дјевојка похвалила да је подметнула пожар, јер се тако жељела осветити „четницима“ који су јој за врема рата запалили кућу! Ову „освету“ данима су гасили канадери и хиљаде ватрогасаца. Напуштамо „опожарено“ подручје док се на Велебиту још увијек дими, очекујући да ће доћи нека боља времена у којима ће нестати мржње и зависти, и када ће свако моћи да се врати у свој завичај.

Крајишници сваком дају понешто, али срце остаје у Крајини, баш онако како  пише на епитафу с почетка ове приче!

Аутор је генерални секретар Удружења Срба из Хрватске