O Капетанији, Канту и Монти Пајтону - вулгарни хумор и физичко насиље

 Волим Монтипајтоновце. Мислим да су они можда чак били најгенијалнија и најталентованија група комичара у историји телевизије. Њихов хумор је често био мрачан, гротескан, вулгаран, и свакако не за свачији укус. По данашњим мерилима они представљају еталон политичке некоректности, и често их због тога прозивају и нападају.

Е, сад, ко се сећа урнебесног апсурдистичког ремек-дела „МонтиПајтонов смисао живота“? Почиње са изразито грубом сатиром на рачун ирских католика са њиховим сиромашним и многочланим породицама и презиром према контрацепцији, која се завршава песмом „Сва је сперма света“.

Тај скеч је за мене као искреног обожаваоца увек прелазио сваку меру укуса, поготово истински гадна сцена у којој се трудна Иркиња порађа док кува ручак, а беба јој испод сукње пада на под као крпа, док отац најављује деци да их „опет води у лабораторију“ да буду заморчад.Ово је само најјаркији пример, а Пајтоновци су имали још мноштво узнемирујућих сцена и вулгарног хумора, па опет нема спора да је реч о људима који спадају у апсолутни врх светске комедиографије.

И замислите сад да Пајтоновци гостују на неком савременом фестивалу са својим „Смислом живота“!

Замислите да се у мејнстрим медијима појаве текстови са насловима „Фестивал тај-и-тај показује филм са бацањем новорођене бебе на под“, на шта следе јавна саблажњавања и захтеви за забраном. И замислите да дођу маскиране битанге да испребијају Клиза, Џонса, Гилијама и друштво.

Пазите, „МонтиПајтонов смисао живота“ се '90-их емитовао на 3. каналу РТС викендом преподне, заједно са руским цртаћима и емисијом „Линк“. Ја сам га гледао као једанаестогодишњак, и умирао сам од смеха. Умирао од смеха и гледајући како беба Херман пуши томпус и млати Зеку Роџера џиновским маљем.Данас су ми те слике већ узнемирујуће. Остарио сам, добио сам своју децу. Није ми више смешно. Спорна слика са изложбе у Старој капетанији изазива у мени одвратност, гађење, и дубоку нелагоду. Као и сцена са Ирцима из „Смисла живота“. Као и Раблеов „Гаргантуа и Пантагруел“, узгред буди речено.

Да ли треба да забранимо сваки вид хумора који нам је ружан и увредљив? Ко ће да поставља критеријуме? Где ће да се повуче граница? 

И шта сад да радимо? Да ли треба да забранимо сваки вид хумора који нам је ружан и увредљив? Ко ће да поставља критеријуме? Где ће да се повуче граница? А ако за ригорозну државну цензуру јавно доступних уметничких садржаја не постоји политички консензус, треба ли да суграђанима утерујемо добар укус батинама и уништавањем туђег рада?

Група битанги ушетала је у Стару Капетанију (можда им је то прва изложба у животу, чисто сумњам да често навраћају у Народни музеј) и тамо физички уништила, поцепала, и изгазила године рада групе уметника зато што је један државни таблоид објавио потпаљивачки текст о једном (и само једном) од тих радова. Можемо лако замислити како исте битанге уништавају комплетну филмографију Монтипајтоноваца због једног недвосмислено неукусног скеча о Ирцима. Можемо их замислити како пале књиге које нису читали (јер ко се бави батинањем углавном нема времена за читање) на које им је скренуо пажњу „забринути новинар“ таблоида. Постоји име за то.

Моја прва реакција на овај случај била је згађеност над спорним цртежом, и гнев на рачун организатора који су изложбу са осетљивим садржајем поставили поред градског шеталишта, без професионалне комуникације са медијима и без прописног обезбеђења за оригиналне уметничке радове.И даље мислим да организатори сносе одговорност, и да је штета која је настала плод типичног јавашлука наших културних институција. Али оно што ме је поразило јесте тихи аплауз, озбиљно климање главама, и релативизације којима је део јавности пропратио батинашки изгред.

Нешто озбиљно није у реду са савременим друштвом, па самим тим и са савременом Србијом. А најеклатантнији симптом тога је лакоћа са којом се одобрава физичко насиље против неистомишљеника

Нешто озбиљно није у реду са савременим друштвом, па самим тим и са савременом Србијом, а најеклатантнији симптом тога је лакоћа са којом се одобрава физичко насиље против неистомишљеника, до те мере да ћемо поздравити (или ћутке, у себи одобрити) физичко уништавање туђег рада.И није само проблем у томе што ова комбинација „сигнализирања врлине“ и (не баш сасвим) ванинституционалног насиља представља стрму падину која се завршава са Кристалном ноћи и слетовима у Нирнбергу. Проблем је у томе што је суштински разорна по заједницу.

Сви хоће да живе у нормалном друштву, у одговорној заједници, сви желе да се „зна ред“. Али за „нормално друштво“ је потребно да се нормално понашамо, а то значи да имамо елементарну емпатију за туђе физичко здравље, рад и труд, имовину, за личну и професионалну безбедност. Па ко год то био.

И да се разумемо, ово није проблем Србије, већ целог света: људи се подбадају једни на друге, суграђани и комшије се претварају у нељуде и звери против којих је све дозвољено. Злуради и неукусни коментари на рачун поцепаних цртежа у Земуну и на рачун болести митрополита Амфилохија су једна и иста појава.

А ако хоћемо „нормално друштво“, морамо почети од личне и професионалне безбедности сваког појединца –пролазника на улици, професора на факултету, политичара у скупштини, НВО-активисте који се залаже за политику коју не подносимо, криминалца у затвору који је починио тешко кривично дело, или — уметника који излаже цртеже који нам се не допадају

Ако хоћемо добру комедију (а нема их више), не смемо гушити смех, па какав год био.

Ако хоћемо културни процват (а нема га нигде), не смемо гушити културу, па каква год била.

А ако хоћемо „нормално друштво“, морамо почети од личне и професионалне безбедности сваког појединца –пролазника на улици, професора на факултету, политичара у скупштини, НВО-активисте који се залаже за политику коју не подносимо, криминалца у затвору који је починио тешко кривично дело, или — уметника који излаже цртеже који нам се не допадају.

Сви причају о моралу, али нико не брине о моралу. А Златно правило каже „не чини другом што не желиш да чине теби“. Категорички императив каже „третирај човечност у другоме увек као циљ, никад само као средство“. А етика врлине нас подсећа да врлину стичемо тако што у складу са врлином деламо.

А то искључује аплаузе батинашима, па кога год да бију.