NUNS i govor mržnje

Aktuelnoj raspravi o ukidanju direktnih TV prenosa iz Skupštine Srbije pridružila su se i novinarska udruženja. NUNS i UNS su se oglasili saopštenjima u kojima tvrde da zahtevi za direktnim prenosima nemaju uporišta u Zakonu o radiodifuziji, te da, shodno tome, predstavljaju napad na samostalnost javnog servisa. Novinarske organizacije ipak nisu jednoglasne u predlozima za rešenje ovog spora. UNS podržava „svaki dogovor“ između strana, koji neće biti na štetu „profesionalne autonomije javnog servisa“, dok je NUNS međutim, mnogo oštriji. Ovo udruženje ne samo da podržava stav javnog servisa, već i otvoreno traži ukidanje ovih prenosa.

Iznenadna podrška i razumevanje direktora Javnog servisa i NUNS-a, (koje je zajedno sa ANEM-om, Medija centrom i Građanskim savezom 2004. godine osporavalo njegovo imenovanje), svakako da može biti tema za medijske analitičare, ali je možda značajnije uočiti obrazloženje kojim ovo novinarsko udruženje traži ukidanje jednog od osnovnih građanskih sloboda, odnosno prava na slobodno informisanje. NUNS, naime, pozivajući se na član 79. Zakona o radiodifuziji, smatra da poslanici u parlamentarnim raspravama „potiru najšire shvaćen interes javnosti za uvidom u rad parlamenta“, jer u parlamentarnim raspravama veoma često koriste govor netolerancije i mržnje.

Činjenica je da ovakav kakav je, srpski parlament veoma često građanima Srbije ubija svako poštovanje za parlamentarizam, ali parlamentarizam isto tako ugrožavaju i pozivi za ograničenje slobode informisanja zbog nejasno definisanog i neodređenog pojma. Jer, kao što postoji opasnost od govora mržnje u javnim medijma, tako postoji i opasnost od lošeg tumačenja tog pojma, što se vrlo lako može pretvoriti u cenzuru i ućutkivanje neistomiššenika.

Zakon o javnom informisanju, u članovima 38. i 39. sankcioniše govor mržnje, ali, se članovima 1. i 2. istog Zakona, između ostalog, navodi da je javno informisanje slobodno, te ne podleže cenzuri, i da niko ne sme, ni na posredan način, da ograničava slobodu javnog informisanja. Na kraju člana 2, takođe se kaže da o povredama ove slobode odlučuje sud po hitnom postupku. Kao i u većini oblasti, naše zakonodavstvo je i ovde kontradiktorno, a pitanje sankcionisanja govora mržnje ostavljeno je nadležnim sudovima. Ali, kako vidimo, pored sudova, tu je i NUNS da određuje šta je ispravno, a šta ne, i da, shodno tome, zahteva određene sankcije.

Teško je odrediti granicu između slobode iznošenja misli i ideja i govora mržnje, ali je u svakom slučaju vrlo problematično zbog toga zatražiti zabranu direktnih prenosa skupštinskih sednica, i to u situaciji kada prenosi postaju važno političko pitanje. NUNS je, u svom saopštenju, istakao da je zabranu prenosa zasedanja iz istih razloga tražio i pre dve godine. Treba se nadati da će ovaj zahtev, kao i svi budući, u interesu slobodnog informisanja ostati neispunjen. A što se poslanika tiče, njih za sada štiti imunitet.