Николић као жртва

Разумљива је Николићева жеља да максимално политички профитира од једне, заправо, рутинске и само формалне смене са функције коју већ месецима није ни обављао. Разумљива је и намера да се медијском халабуком прикрије чињеница да је његов посланички статус, као и статус његовог посланичког клуба у скупштини прилично нејасан и дискутабилан. Али је мање разумљива готово апсолутна склоност буквално свих српских медија да му се у тој игри нађу на услузи. А најмање је прихватљиво што се Николић и дружина понашају као да то не виде и као да то није случај, те иду около изигравају жртве неке, наводно, страшне радикалско-демократске уроте.

Помињу се милиони евра, „стратешки договор Шешеља и Тадића“, „незапамћени скандал“, „трговина“ и слично. Овде се, заправо, ради о два одвојена питања. 1. Да ли је било договора демократа и радикала поводом усвајања буџета? 2. Да ли је оправдана Николићева смена са места председника једног од два најважнија скупштинска одбора? И одговор на оба питања је, по свој прилици, потврдан. Наиме, последњих дана децембра, када је истицао рок за усвајање буџета, сигурно је било неког договора између владајуће коалиције и Шешељевих радикала. То је готово извесно. Али напредњачки покушај да из тога извуку велики политички капитал и изврше неку врсту самоамнестије за сопствено политичко конвертитство комичан је и неуверљив.

Евентуални договор СРС и демократа, уколико га је било – а, као што рекосмо, по свему судећи, јесте – једнократан је и тактички. С друге стране, дил који су са Тадићем и ко зна с ким још направили Николић и Вучић – стратешки је и дубински. И то се напросто – барем засад – не може поредити. Е, сад, друга је ствар то што љубави на српској политичкој сцени кратко трају и што се теоретски може замислити сценарио по коме Николић више неће бити „омиљени опозиционар“, али је тај дан још далеко – а питање да ли ће икада и доћи.

Они који су Николића подржавали и они који макар нису били склони да га априори демонизују и вређају нису то чинили због тога што су били опчињени његовим политичким профилом, нити његовим изразима захвалности и дивљења „доктору Војиславу Шешељу“, већ зато што су били згађени количином негативне кампање, провокација, напада и увреда којима је био изложен и када је за то давао неког повода и када није. Николић и његова странка су у међувремену постали миљеници управо оних медија који су их највише нападали и вређали (Блиц, Б92) , Правда их обжава до имбецилности, а готиве их и на РТС-у, Пинку, Куриру, Политици, Пресу... Све у свему, да се не лажемо, у Србији – а и шире – такве опозиције, тј. са сличним третманом, нит је било, нит ће скоро бити.

Грмљавина о неком страховитом дилу, такорећи, савезу „Шешеља и Тадића“, додуше, из напредњачког угла има смисла утолико што мало релативизује радикалске оптужбе на рачун „оних који се тајно састају и преговарају са Тадићем“. Галамом о томе они желе да обесмисле гнев и клетве својих дојучерашњих колега, поручујући им нешто у стилу: ето, видите да је принцип исти – а све остало су нијансе.

А што се тиче напредњачке оптужбе о „два милиона евра“, колико је, наводно, плаћено радикалска конструктивност приликом доношена буџета, у њу једноставно не верујем. Не зато што имам илузија о српској политичкој класи, нити зато што мислим да сличних плаћања и других форми купопродаје нема, већ напросто зато што сматрам да изгласавање буџета у законом предвиђеном року за владајућу коалицију напросто није било толико значајна ствар да би се због ње завлачила рука у црне партијске фондове. Наравно, била би то извесна политичка непријатност за њих, али би зато, с друге стране, са становишта државне касе, и привремено финансирање имало својих предности.

Уосталом, ако пуко одустајање од амандмана – радикали нису гласали за буџет, нити су том гласању дали кворум – вреди огромних два милиона евра, запитајте се само колико би онда морало да кошта разбијање најјаче опозиционе странке!? Зато је можда Николићу и Вучићу паметније да, барем неко време, не говоре о парама.