Nepristojna ponuda

Ne mislim da postoje nepristojno bogati ljudi, ili barem ne takvi privrednici. Ne znam ni šta to znači? Ljudi koji su danas na vlasti, svojevremeno su se strastveno borili za društvo u kome pojedinci mogu da se nepristojno obogate, u kome je ,,američki san'' imperativ i u kome je pravo na bogatstvo jedno od ljudskih prava, a borba za profit važnija od borbe za ideju. Zbog toga ne razumem zbog čega se to sad postavlja kao problem i zbog čega je biti bogat odjednom postalo nepristojno, iz ugla onih koji su se borili za slobodno tržište.

Mislim da je nepristojna ponuda koju im je uputio Predsednik, na takav način, javno. Ta ponuda onda liči na prozivku, ili još gore, reket. Što u suštini i nije tako loša ideja, ali koja izgleda nepristojno kad se izgovori javno. Ruši se time autoritet predsedničke funkcije, a i autoritet države. Kad država mora da koristi jednu javnu tribinu, da bi Predsednik sa nje mogao da pozove nekoga da udeli milostinju Srbiji. Ne radi se to javno, ne izgleda lepo. Trebalo bi Putina pitati za detalje, ako se već htelo tim putem, on ima iskustva s tim. Takvi problemi rešavaju se ličnim kontaktom, ili sistemski, a ne preko televizijskog apela i javne molbe bogatašima. Molilac tada izgleda niži od onoga koga moli. U očima javnosti, Predsednik u toj situaciji izgleda kao nemoćan čovek, koji se u očajanju obraća moćnijima od sebe. Šta običan čovek da misli o državi kad njegov predsednik mora da nekog moli za novac?

Nije problem u tome što su neki nepristojno bogati, nego što je većina nepristojno siromašna. Problem je u sistemu koji se ne bavi problemima siromašnih, nego razmišljanjima o tome kako da uzme pare od bogatih. U redu je što postoje neki ljudi koji umeju sa parama, ili su na neki drugi način vešti u sticanju materijalnog bogatstva. Doduše, nije u redu što postoji sistem, koji prati dominantni aktuelni svetski trend, i koji ih u tome podržava, ali to je već druga priča. Ali šta ćemo sa ljudima koji to ne umeju? Sa onima koji ne umeju sa novcem, ili rade posao na kome ne mogu da steknu bogatstvo, ili ih ne zanima da jure za novcem... Oni ne bi zbog toga trebalo da budu na ivici siromaštva. A jesu. Ovo je i društvo za takve, ne deluje pošteno da oni budu kmetovi za bogataše i političare. Ne živimo u svetu životinja gde najsposobniji za tržište preživljavaju, ili barem ne bi trebalo da živimo u takvom svetu. Zbog toga mislim da postoje nepristojni sistemi, koje država uređuje, a ovo je jedan od takvih. Pitanje nečijeg bogatstva i siromaštva ne rešava se javnim tribinama, nego kroz institucije sistema, zakonima, kojima se određuju obaveze i prava privrednika.

Osim toga, bogataši ne prave mostove. To je posao države, i samo država bi trebalo da ima monopol nad takvim poslovima. Sve ostalo bilo bi sramota, a sramota je i pomisliti da neko drugi to treba da radi. Bogate mecene eventualno mogu da naprave neku biblioteku, pozorište, možda bolnicu, ali ne i da se bave infrastrukturom Srbije. Ružno bi to izgledalo. Nije ova Srbija njihova, pa da oni po njoj pokreću velike građevinske poduhvate, da je oni izgrađuju i brinu o njenom razvoju.

Pored nepristojnih državnih uređenja, možda bi trebalo postaviti pitanje da li postoje nepristojno bogati političari? Da li političari smeju, ili uopšte mogu da budu bilo kako bogati? Kako je moguće da neko pre revolucije nema ništa, a da nakon nje odjednom postane imućan? Ako se neko zapita da li postoji razlika između partizana posle rata i novih političara posle revolucije, ona naravno postoji. Partizani su osim vila na Dedinju hteli samo balerine. Revolucionari žele sve, osim balerina. Svako bogatstvo političara je nepristojno, krajnje nepristojno.

Osim toga, što neko nije javno prozvao (i kad to planira da uradi?) nevladine organizacije, od kojih su većina i osnovane u cilju pružanja neke pomoći Srbiji? Mnoge od njih i ne znaju šta će sa svojim nepristojno velikim fondovima. Šta bi tim organizacijama falilo da negde izgrade vodovod, otvore biblioteku, naprave fudbalsko igralište? To bi bila prava pomoć nepristojno bogatih organizacija.

Jedini problem sa savremenim bogatašima je u tome što su oni takvi kakvi jesu, i što se čak i ne trude da budu drugačiji, što nemaju ni neke osnovne ,,pokondirenosti'', osećaja da moraju da se pretvaraju da su bolji nego što jesu, da bi na tom osnovu sami došli do toga da je neophodno da nešto negde i ulože. Da bi im ime lepše izgledalo i duže trajalo. Da bi ih neko pamtio po lepome. Ne moraju oni da prave neke velike građevine. Nekad je postojao lep običaj, institucija mecenarstva, kad su bogataši osećali potrebu, ili makar društvenu obavezu, da budu mecene nekome, i da zbog toga dobiju deo njegove slave i mesto u istoriji. Tada je verovatno na svakom bogataškom imanju živeo po jedan mladi stvaralac, a veličina i značaj bogataša delom se merila, ili pokazivala, i kvalitetom tog umetnika. U ovoj državi, koja je preuzela najiskvareniju varijantu potrošačkog društva, ne postoji osećaj za istoriju, ne postoji svest o zajednici široj od porodice, i ne postoji osećaj za bilo čiju korist, osim sopstvene. I zbog toga je moguće da srpski bogataši ni jedan deo svog bogatstva ne vraćaju Srbiji, i da zbog toga ne osećaju grižu savesti. Nisu oni nepristojno bogati, samo su nepristojni ljudi.