Murat i „Beogradžani“

Završi se nekako i bunt građana Resnika protiv akcije gradskih vlasti koja bi da u njihov komšiluk naseli nove komšije koje postojećem komšiluku u Novom Beogradu nisu po volji. Kako je košulja bliža od kaputa, tako je gradskim vlastima Novi Beograd bliži od Resnika (ima više glasača, a naročito sponzora), pa je rasterećenje jednih – Novobeograđana, postignuto opterećenjem drugih – Resničana. Sve se završilo, naravno, trijumfom vlasti. A kako bi drugačije i moglo biti u demokratskom društvu?

Možda jeste, a možda i nije primarno što su predmet raseljavanja Romi. U stvari bilo bi primarno da se tome nisu protivili upravo i Romi iz Resnika, tako da ovom prilikom: rasizam, šovinizam i slični argumenti gube na snazi, iako su onako „iz prve“ potegnuti iz dežurnih „autošovinističkih“ radionica i medija, koji kao opareni reaguju u ovakvim prilikama. Odmah su lansirani napadi na celokupni nacionalni srpski korpus po poznatoj matrici: „kažemo mi da su Srbi škrbavi rasisti, homofobi, antisemiti, ružni, prljavi i zli, a vi nam ne verujete“. Možda ih je najviše razbesnelo što su Resničani postavljali pitanje, zašto vlasti ove građane ne nasele na Dedinju, čije stanovništvo je tu tek nekih 60 godina, nego na njihova imanja obuhvaćenih zakonom o restituciji, a oni već 300 godina žive u Resniku. Kažem, možda!?

Mnogi pokušavaju da objasne fenomen „autošovinizma“, pa ga upoređuju sa nekim seksualnim izopačenostima poput mazohizma, raptofilije, egzibicionizma i sl. Iskren da budem taj fenomen sam smatrao minornim u odnosu na mnoge druge, sve dok mi prijatelj, inače vrsni lekar i profesor univerziteta, nije ispričao svoje iskustvo, koje razobličava srž „autošovinizma“ druge Srbije.

On živi u stambenoj zgradi, u delu grada gde Beogradžani uglavnom žive, i zajednički prostor deli sa komšijom, koji vrlo živo, glasno i redovno kritikuje sve srpske mane: i što neće da budu pederi, i što ne daju da im se parča država, i što ne veruju praznim evropskim obećanjima, i što pišu ćirilicom, i uopšte, ne treba vam da pratite srpske medije, ako poznajete njega, to jest komšiju. Komšija ima i psa, koga drži u zajedničkom prostoru. Komšijin komšija- lekar, to jest moj prijatelj ima dete kome je dijagnostifikovana alergija na životinjske dlake i krzno. Sretnu se oni, i lekar ga uljudno zamoli da, ako ikako može, svog psa premesti negde drugo, u sopstveni stan ili terasu, jer je zdravlje deteta u pitanju. Odgovor koji je dobio ga je zapanjio, a verujem da će i mnoge koji ovo čitaju, a glasio je: „Komšija, moj pas je Beogradžanin, a Vi ste došli sa Kosova! Ako Vam se ne svidža, vratite se odakle ste došli!“ Da, da, dobro ste pročitali.

Kako reagovati? Nasiljem? Ne pomaže, jer je pojava dosta raširena, dirigovana iz inostranstva, a mediji su jasno instruisani da u nanosekundi reaguju na svaki nagoveštaj istog, usmerenog na odbranu bilo čega srpskog. A nije ni lepo. Pa kako onda? Kako bi bilo da probamo da se malo osvestimo?! Barem da probamo, da registrujemo pojave poput gore opisanog susreta lekara i dvojice Beogradžana i da obaveštavamo prijatelje ako je već sloboda medija suspendovana. Ne smemo se miriti sa autodestrukcijom, i učestvovati u njoj kao u sledećem slučaju:

Jedna od zajednički izvedenih akcija Beograđana i Beogradžana je izglasavanje da se na nacionalnoj frekvenciji prikazuje serija o zloglasnom turskom sultanu Sulejmanu I, koji je u istoriji ostao poznat po surovosti, naročito prema Srbima i Ugrima. Osvajaču koji je zapalio Beograd i Peštu, uveo danak u krvi, i počinio grozne zulume, paljevine, silovanja... Serija ga pak, prikazuje kao romantičnog slamača srca žena, koje doduše ne osvaja, jer je zauzet osvajanjem sveta, nego mu ih dovode u harem, gde im ih on slama. Šmeker, nema šta.

Da ne bih pričao napamet, odgledao sam pet minuta pomenute serije i uhvatio sledeću scenu: Dovode Sulju u harem novu ženku. Ona kaže da je zahvalna Alahu što je primio u „pravu veru“ i da se od sada zove, na primer Zejnepa. Suljo je pita odakle je, a ona odgovara da je sa reke Save, blizu Dunava. Na Suljovo pitanje, da li je Mađarica, odgovorila je da je Bugarka!? Rizikujući da mi neko može spočitavati paranoju, smatram da čak ni preko ovog banalnog dijaloga ne treba olako preći, bez analize. Ne kažem da treba reagovati, ali ga treba registrovati, bez obzira što neko može izraziti i zahvalnost scenaristi što se privedena nije izjasnila kao Srpkinja . Napokon, scenario nije pisao Sulejman lično, nego neki naš savremenik, koji sigurno zna ko živi na kom delu Balkana, ali ovaj dijalog sigurno nije napisao da bi sakrio da su i Srpkinje odvođene u hareme. Ovo može samo biti znak da se Srbi ne vide još iz jednog centra moći osim Brisela, iz „balkanskog Brisela“ – Istambula.

Nije tajna da turska vlada, a naročito ministarstvo kulture sa izuzetnom pažnjom, koja liči na direktivu, pristupa TV „sapunicama“ kojima Turska nakon 600 godina, ponovo uspešno predstavlja svoje vrednosti zemljama Balkana i srednje Evrope. Vrednosti koje oni osmišljeno promovišu su frizirane, našminkane, silikonske... Takve vrednosti se ne mogu primiti u kulturno zdravim društvima, ali se u našem turbo-folk društvu primaju „k`o penzije“.

Kakve šanse mi imamo da se odupremo kulturnom uticaju sa Bosfora, ako na primer naš nacionalni muzej ne radi već više od decenije? Nema se para! Ako istovremeno naša deca pune stadione da bi gledala polupismene, polugole, polusilikonske plej-bek pevačice; sportske stadione koji su inače prazni, jer se navijači nalaze svuda okolo, osim tamo gde bi trebalo - na stadionima?! E za to se ima para! U takvom miljeu mi nemamo šanse. Namerno ili ne, pare su raspoređene na našu štetu.

Daleko od toga da nešto zameram Turcima, niti bilo kojoj drugoj naciji, državi ili grupaciji. Svaka im čast. Turska ima fakultetski obrazovanog ministra kulture, za razliku od nas, koji je za svoju državu napravio mnogo dobar posao. Svaki univerzitetski obrazovani ministar, shvata značaj kulture u nacionalnim okvirima, kao i njenog prezentiranja svetu. Ne samo značaj, on shvata i uticaj koji kultura ima na okolne narode. Sa kulturom, se mnogo lakše postižu privredni, demografski i drugi uticaji, među okolnim narodima. Turska je TV „sapunicama“ , napravila izvanredan prodor na kulturne prostore Balkana i srednje Evrope.

Zamislimo se malo da li mi možemo imati bilo kakav uticaj, a kamoli privredni i demografski među okolnim narodima, ako pretpostavljamo zdravlje jednog deteta rođenog silom prilika u Beogradu, komoditetu jednog psa, dobrovoljno oštenjenog u centru kruga „dvojke“. Možda će neko reći da reakcija njegovog vlasnika nije pojava već usamljeni slučaj. Slažem se, ali čak i kao slučaj je opasan znak bolesti društva. A nije slučaj!