уторак, 26. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Мурат и „Београџани“
Коментар дана

Мурат и „Београџани“

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
понедељак, 30. април 2012.

Заврши се некако и бунт грађана Ресника против акције градских власти која би да у њихов комшилук насели нове комшије које постојећем комшилуку у Новом Београду нису по вољи. Како је кошуља ближа од капута, тако је градским властима Нови Београд ближи од Ресника (има више гласача, а нарочито спонзора), па је растерећење једних – Новобеограђана, постигнуто оптерећењем других – Ресничана. Све се завршило, наравно, тријумфом власти. А како би другачије и могло бити у демократском друштву?

Можда јесте, а можда и није примарно што су предмет расељавања Роми. У ствари било би примарно да се томе нису противили управо и Роми из Ресника, тако да овом приликом: расизам, шовинизам и слични аргументи губе на снази, иако су онако „из прве“ потегнути из дежурних „аутошовинистичких“ радионица и медија, који као опарени реагују у оваквим приликама. Одмах су лансирани напади на целокупни национални српски корпус по познатој матрици: „кажемо ми да су Срби шкрбави расисти, хомофоби, антисемити, ружни, прљави и зли, а ви нам не верујете“. Можда их је највише разбеснело што су Ресничани постављали питање, зашто власти ове грађане не населе на Дедињу, чије становништво је ту тек неких 60 година, него на њихова имања обухваћених законом о реституцији, а они већ 300 година живе у Реснику. Кажем, можда!?

Многи покушавају да објасне феномен „аутошовинизма“, па га упоређују са неким сексуалним изопаченостима попут мазохизма, раптофилије, егзибиционизма и сл. Искрен да будем тај феномен сам сматрао минорним у односу на многе друге, све док ми пријатељ, иначе врсни лекар и професор универзитета, није испричао своје искуство, које разобличава срж „аутошовинизма“ друге Србије.

Он живи у стамбеној згради, у делу града где Београџани углавном живе, и заједнички простор дели са комшијом, који врло живо, гласно и редовно критикује све српске мане: и што неће да буду педери, и што не дају да им се парча држава, и што не верују празним европским обећањима, и што пишу ћирилицом, и уопште, не треба вам да пратите српске медије, ако познајете њега, то јест комшију. Комшија има и пса, кога држи у заједничком простору. Комшијин комшија- лекар, то јест мој пријатељ има дете коме је дијагностификована алергија на животињске длаке и крзно. Сретну се они, и лекар га уљудно замоли да, ако икако може, свог пса премести негде друго, у сопствени стан или терасу, јер је здравље детета у питању. Одговор који је добио га је запањио, а верујем да ће и многе који ово читају, а гласио је: „Комшија, мој пас је Београџанин, а Ви сте дошли са Косова! Ако Вам се не свиџа, вратите се одакле сте дошли!“ Да, да, добро сте прочитали.

Како реаговати? Насиљем? Не помаже, јер је појава доста раширена, диригована из иностранства, а медији су јасно инструисани да у наносекунди реагују на сваки наговештај истог, усмереног на одбрану било чега српског. А није ни лепо. Па како онда? Како би било да пробамо да се мало освестимо?! Барем да пробамо, да региструјемо појаве попут горе описаног сусрета лекара и двојице Београџана и да обавештавамо пријатеље ако је већ слобода медија суспендована. Не смемо се мирити са аутодеструкцијом, и учествовати у њој као у следећем случају:

Једна од заједнички изведених акција Београђана и Београџана је изгласавање да се на националној фреквенцији приказује серија о злогласном турском султану Сулејману I, који је у историји остао познат по суровости, нарочито према Србима и Угрима. Освајачу који је запалио Београд и Пешту, увео данак у крви, и починио грозне зулуме, паљевине, силовања... Серија га пак, приказује као романтичног сламача срца жена, које додуше не осваја, јер је заузет освајањем света, него му их доводе у харем, где им их он слама. Шмекер, нема шта.

Да не бих причао напамет, одгледао сам пет минута поменуте серије и ухватио следећу сцену: Доводе Суљу у харем нову женку. Она каже да је захвална Алаху што је примио у „праву веру“ и да се од сада зове, на пример Зејнепа. Суљо је пита одакле је, а она одговара да је са реке Саве, близу Дунава. На Суљово питање, да ли је Мађарица, одговорила је да је Бугарка!? Ризикујући да ми неко може спочитавати параноју, сматрам да чак ни преко овог баналног дијалога не треба олако прећи, без анализе. Не кажем да треба реаговати, али га треба регистровати, без обзира што неко може изразити и захвалност сценаристи што се приведена није изјаснила као Српкиња . Напокон, сценарио није писао Сулејман лично, него неки наш савременик, који сигурно зна ко живи на ком делу Балкана, али овај дијалог сигурно није написао да би сакрио да су и Српкиње одвођене у хареме. Ово може само бити знак да се Срби не виде још из једног центра моћи осим Брисела, из „балканског Брисела“ – Истамбула.

Није тајна да турска влада, а нарочито министарство културе са изузетном пажњом, која личи на директиву, приступа ТВ „сапуницама“ којима Турска након 600 година, поново успешно представља своје вредности земљама Балкана и средње Европе. Вредности које они осмишљено промовишу су фризиране, нашминкане, силиконске... Такве вредности се не могу примити у културно здравим друштвима, али се у нашем турбо-фолк друштву примају „к`о пензије“.

Какве шансе ми имамо да се одупремо културном утицају са Босфора, ако на пример наш национални музеј не ради већ више од деценије? Нема се пара! Ако истовремено наша деца пуне стадионе да би гледала полуписмене, полуголе, полусиликонске плеј-бек певачице; спортске стадионе који су иначе празни, јер се навијачи налазе свуда около, осим тамо где би требало - на стадионима?! Е за то се има пара! У таквом миљеу ми немамо шансе. Намерно или не, паре су распоређене на нашу штету.

Далеко од тога да нешто замерам Турцима, нити било којој другој нацији, држави или групацији. Свака им част. Турска има факултетски образованог министра културе, за разлику од нас, који је за своју државу направио много добар посао. Сваки универзитетски образовани министар, схвата значај културе у националним оквирима, као и њеног презентирања свету. Не само значај, он схвата и утицај који култура има на околне народе. Са културом, се много лакше постижу привредни, демографски и други утицаји, међу околним народима. Турска је ТВ „сапуницама“ , направила изванредан продор на културне просторе Балкана и средње Европе.

Замислимо се мало да ли ми можемо имати било какав утицај, а камоли привредни и демографски међу околним народима, ако претпостављамо здравље једног детета рођеног силом прилика у Београду, комодитету једног пса, добровољно оштењеног у центру круга „двојке“. Можда ће неко рећи да реакција његовог власника није појава већ усамљени случај. Слажем се, али чак и као случај је опасан знак болести друштва. А није случај!

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер