Možda je Srbiji EU daleko, ali je zato NATO vrlo blizu

Put Srbije u Evropsku uniju ispunjen je mnogim znanim i neznanim preprekama, te je neizvesno kada će se on i kako završiti. S druge strane, sasvim je moguće da se naša zemlja znatno brže, ipak, nađe u Briselu, ali kao članica Severnoatlantskog saveza, čiji je glavni štab takođe u istom gradu.

Ovih majskih dana u američkoj vojnoj bazi Hoenfels u Bavarskoj održava se međunarodna vojna vežba (nastavlja se i u junu) “Zajednički odgovor 2”. U njoj učestvuje oko 4.000 vojnika, među kojima je preko dve hiljade američkih, a i 1.250 vojnika iz drugih zemalja. Oni dolaze iz 11 članica NATO, i tri nečlanice - Gruzije, Kosova i – blago si ga nama ! – Srbije.

Nema nas tamo u Nemačkoj mnogo: svega 30 vojnika i jedan potporučnik, ali je važno da smo i u ovoj čorbi mirođija. Sem toga, imamo i cilj. Kako je potporučnik objasnio novinaru “Politike”: “Cilj nam je provera obučenosti naših jedinica, poboljšanje obučenosti naših vojnika i međunarodna saradnja. Trudimo se da prihvatimo njihova iskustva, da zadržimo ono naše što je dobro, a da ono što je kod njih bolje, primenimo u našoj obuci”.

Potporučnik je utešio našu javnost izjavom kako ta vežba nema veze sa ukrajinskom krizom i da nije uperena protiv Rusije (iako je NATO i osnovan zbog navodne opasnosti od Sovjetskog Saveza), a da srpski streljački vod učestvuje u vežbama sa američkim, litvanskim, mađarskim i gruzijskim vojnicima. Što se tiče albanskih vojnika sa Kosova, ni to nije razlog za uznemiravanje. Potporučnik je izvestio nadređene u Srbiji da su oni tu, ali – pošto nisu u istoj grupi – dobio je naređenje da nastavi vežbe.

Prosto ko pasulj. Nisi u NATO, ali koristiš njegovu vežbu radi sticanja iskustva. Ne sprema se NATO da ratuje protiv Rusije, već. onako, iz čista mira i za svaki slučaj, uvežbava svoje i tuđe vojnike. Zlu ne trebalo.

Jedan naš bivši političar često je doskora izjavljivao da Srbija treba da uđe u NATO. Možda se time preporučivao Vašingtonu da ga uvrsti u svoju ekipu u Srbiji, samo teško da će mu se želja ispuniti. Nije mnogo verovatno da Bela kuća ima zamerke na spremnost sadašnje vlasti na saradnju i ustupke. Ona ne govori mnogo, već radi, te tako naši strelci odoše da se vežbaju u Nemačkoj. Zasad se samo vežbaju, a posle – ko zna – možda će i na neprijatelja koga im NATO odredi.

Četvrtog aprila 1949. u Vašingtonu je osnovan NATO. Prve zemlje članice Severnoatlantskog saveza (danas ih je već 28, kao i EU) bile su Belgija, Danska, Island, Italija, Kanada, Luksemburg, Norveška, Portugalija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i, razume se, Sjedinjene Američke Države, koje su i inicijator stvaranja ove organizacije. Glavni joj je cilj bio odbrana zapadne Evrope od mogućeg napada Sovjetskog Saveza koji se predviđao iz Istočne Nemačke. Godine koje su sledile pokazale su da je cilj bio, zapravo, sasvim drugi – sem ako se napad ne shvata kao najbolja odbrana, te je nastalo opkoljavanje Sovjetskog Saveza članicama NATO i postavljanjem njegovih vojnih baza u tim zemljama.

Prvu pravu vojnu intervenciju NATO je izveo u Bosni i Hercegovini na srpske vojnike i civile tokom 1992-95. godine, a zatim i 1999. na vojsku i stanovnike Crne Gore i Srbije.

Sedamdeset godina posle “savezničkih” (američkih i engleskih) bombardovanja Srbije 1944, u njoj verovatno nema više mnogo onih koji ih pamte, ali svakako ima nekoliko miliona svedoka koji se dobro sećaju “Milosrdnog anđela” iz 1999.

Za njih je NATO bio i ostao zločinačka organizacija sa kojom nikako ne treba sarađivati, već se od nje kloniti po svaku cenu. A što se tiče Evropske unije, ona je na mnogo, mnogo dugačkom i krivudavom štapu.