Mali Rama izigrava Franca Ferdinanda, ili "velika Albanija" kao "faktor mira na Balkanu"

Stanovnici malene Šćipnije naneli su mnogo jada vojsci i civilima Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu, pljačkajući ih i ubijajući za vreme povlačenja kroz njihovu zemlju 1916. godine.

Sem nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, naslednica Šćipnije, današnje Albanije, neprekidno vode neprijateljsku politiku prema našoj zemlji. Albanija neskriveno ispoljava svoje teritorijalne pretenzije, a sve u cilju ostvarenja sumanute ideje iz 19. veka o velikoj Albaniji, koja bi trebalo da obuhvati i delove Grčke, Makedonije, Crne Gore i, razume se, Srbije. U čemu posebno huška i potpomaže svoje sunarodnike na Kosovu i Metohiji kako bi oterali i poslednje ostatke Srba koji još tamo žive. Razume se, geopolitičke prilike u svetu dosad su im veoma išle naruku, posebno od 1999. godine, pošto su uživali neskrivenu naklonost Sjedinjenih Američkih Država i njenih poniznih pratilaca sa Zapada.

Slučaj male bespilotne letelice, koja se spustila na fudbalsko igralište Stadiona JNA tokom utakmice reprezentacija Srbije i Albanije donoseći na teren zastavu Velike Albanije, još nije potpuno razjašnjen. Izazvao je veliko ogorčenje u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj, ali se mora priznati da je taj slučaj veoma pametno smišljen i još bolje izveden. Pri čemu se zapravo još ne zna ni ko je autor te zamisli, a ni izvođač. Pominjao se brat premijera Rame (nekim slučajem – američki državljanin na koga se ne mogu i ne smeju primenjivati zakoni drugih zemalja), što je on kasnije opovrgao i bezbrižno odleteo u Tiranu, gde je (razumljivo) uz ovacije navijača dočekan kao nacionalni heroj.

Ostalo je nerazjašnjeno i ko je sve sedeo u loži za veoma važne ličnosti na Stadionu JNA, odnosno, da li je neko od naših zvaničnika pravio društvo uglednim albanskim gostima ili su oni bili prepušteni sami sebi, te im i nije bilo mnogo teško da svoju sliku velike Albanije pošalju na igralište, očigledno odlično predviđajući kako će se stvari dalje razvijati.

Prema nepotvrđenim vestima, brat premijera Rame nije zadržan u pritvoru na intervenciju našeg premijera koji je (ako je to tačno) na ovaj način po ko zna koji put dokazao da je iznad srpskih zakona.

Kako je i bilo zamišljeno, bespilotna letelica bila je šibica bačena na plast sena. Nastala su “spontana” reagovanja na Kosmetu, u kojima su stradali prozori na srpskim kućama, a sličnih “podviga” bilo je i u Preševu, Bujanovcu, i Grčkoj i Makedoniji, Crnoj Gori, dok nisu izostali ni “osvetnici” koji su u Vojvodini palili i uništavali imovinu pekara Albanaca i poslastičara Goranaca (koji su i sami trpeli i trpe mnoge nedaće od Šiptara).

Bio je 14. oktobar kada je prekinuta utakmica koja je dovela do naglog pogoršanja odnosa Srbije i Albanije. Nije ni prvi ni poslednji put, ali je sad bilo neprijatnije jer je poseta albanskog predsednika vlade Edija Rame Beogradu bila zakazana za 22. oktobar. 

I dok je naš predsednik Vlade, u svoj poznatom stilu davanja krupnih izjava, govorio kako će da razmisli da li će se sastati sa kolegom Ramom ili će otkazati očekivanu posetu, predsednik albanske vlade nije imao takvih nedoumica. On je spremno izjavio kako će doći u zakazano vreme u Beograd, odnosno da slučaj sa letelicom ne može da poremeti odnose u usponu između dve države, jednom rečju,” puj pike, ne važi”.

Pošto se naš premijer verovatno prethodno posavetovao sa gospodinom Majklom Kirbijem, a njegov kolega iz Tirane sa odgovarajućim ambasadorom SAD, izdali su zajedničku izjavu da se poseta ne otkazuje, već samo odlaže za 10. novembar ove godine.

Ambasada SAD u Beogradu objavila je saopštenje kojim pozdravlja odluku premijera Aleksandra Vučića i Edija Rame o obnovljenoj posvećenosti vlada Srbije i Albanije očuvanju stabilnosti u regionu.

Bar za kraće vreme pomeranjem posete za sledeći mesec kao da su svi bili zadovoljni, ali, izgleda, ne i Edi Rama.

Pošto je razmislio, seo je i uputio svoje pismo Beogradu. U njemu je postavio svoje uslove. Ako se ispune, doći će, u suprotnom, neće sleteti na aerodrom Nikola Tesla, bar ne 10. novembra.

Evo šta je zatražio:

Da mu se omogući da u Preševu održi miting svojim sunarodnicima.

Da mu gradonačelnik Beograda preda ključeve grada. Ni manje ni više. Onako kao što je turski sultan Abdul Aziz 30. marta 1867. predao knezu Mihailu Obrenoviću ferman kojim mu poverava gradove u Srbiji.

Ove godina sto godina je od početka Prvog svetskog rata, pa se o njemu mnogo govorilo i pisalo. Rama je, izgleda, pročitao ili čuo šta je od Srbije tražio Franc Ferdinand, koje joj je uslove postavio upravo sa namerom da budu odbijeni, a on nađe izgovor za objavu rata. Reklo bi se da i albanski premijer na besmislen i primitivan način takođe priželjkuje da njegovi uslovi budu odbijeni, a Srbija još jednom obeležena kao zemlja koja ne želi da sarađuje sa Albanijom, “faktorom mira na Balkanu”.

Bilo bi zanimljivo i korisno čuti šta Majkl Kirbi i njegov kolega iz Tirane misle o “zahtevima” Rame, koji je poželeo da izigrava Franca Ferdinanda. Možda neće biti veliko iznenađenje ako ih ocene kao opravdane, a Srbiju – ako se usprotivi da im izađe u susret – kao i obično, okrive za stvaranje zategnutih odnosa u regionu.