Мали Рама изиграва Франца Фердинанда, или "велика Албанија" као "фактор мира на Балкану"

Становници малене Шћипније нанели су много јада војсци и цивилима Краљевине Србије у Првом светском рату, пљачкајући их и убијајући за време повлачења кроз њихову земљу 1916. године.

Сем неколико година после Другог светског рата, наследница Шћипније, данашње Албаније, непрекидно воде непријатељску политику према нашој земљи. Албанија нескривено испољава своје територијалне претензије, а све у циљу остварења сумануте идеје из 19. века о великој Албанији, која би требало да обухвати и делове Грчке, Македоније, Црне Горе и, разуме се, Србије. У чему посебно хушка и потпомаже своје сународнике на Косову и Метохији како би отерали и последње остатке Срба који још тамо живе. Разуме се, геополитичке прилике у свету досад су им веома ишле наруку, посебно од 1999. године, пошто су уживали нескривену наклоност Сједињених Америчких Држава и њених понизних пратилаца са Запада.

Случај мале беспилотне летелице, која се спустила на фудбалско игралиште Стадиона ЈНА током утакмице репрезентација Србије и Албаније доносећи на терен заставу Велике Албаније, још није потпуно разјашњен. Изазвао је велико огорчење у Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој, али се мора признати да је тај случај веома паметно смишљен и још боље изведен. При чему се заправо још не зна ни ко је аутор те замисли, а ни извођач. Помињао се брат премијера Раме (неким случајем – амерички држављанин на кога се не могу и не смеју примењивати закони других земаља), што је он касније оповргао и безбрижно одлетео у Тирану, где је (разумљиво) уз овације навијача дочекан као национални херој.

Остало је неразјашњено и ко је све седео у ложи за веома важне личности на Стадиону ЈНА, односно, да ли је неко од наших званичника правио друштво угледним албанским гостима или су они били препуштени сами себи, те им и није било много тешко да своју слику велике Албаније пошаљу на игралиште, очигледно одлично предвиђајући како ће се ствари даље развијати.

Према непотврђеним вестима, брат премијера Раме није задржан у притвору на интервенцију нашег премијера који је (ако је то тачно) на овај начин по ко зна који пут доказао да је изнад српских закона.

Како је и било замишљено, беспилотна летелица била је шибица бачена на пласт сена. Настала су “спонтана” реаговања на Космету, у којима су страдали прозори на српским кућама, а сличних “подвига” било је и у Прешеву, Бујановцу, и Грчкој и Македонији, Црној Гори, док нису изостали ни “осветници” који су у Војводини палили и уништавали имовину пекара Албанаца и посластичара Горанаца (који су и сами трпели и трпе многе недаће од Шиптара).

Био је 14. октобар када је прекинута утакмица која је довела до наглог погоршања односа Србије и Албаније. Није ни први ни последњи пут, али је сад било непријатније јер је посета албанског председника владе Едија Раме Београду била заказана за 22. октобар. 

И док је наш председник Владе, у свој познатом стилу давања крупних изјава, говорио како ће да размисли да ли ће се састати са колегом Рамом или ће отказати очекивану посету, председник албанске владе није имао таквих недоумица. Он је спремно изјавио како ће доћи у заказано време у Београд, односно да случај са летелицом не може да поремети односе у успону између две државе, једном речју,” пуј пике, не важи”.

Пошто се наш премијер вероватно претходно посаветовао са господином Мајклом Кирбијем, а његов колега из Тиране са одговарајућим амбасадором САД, издали су заједничку изјаву да се посета не отказује, већ само одлаже за 10. новембар ове године.

Амбасада САД у Београду објавила је саопштење којим поздравља одлуку премијера Александра Вучића и Едија Раме о обновљеној посвећености влада Србије и Албаније очувању стабилности у региону.

Бар за краће време померањем посете за следећи месец као да су сви били задовољни, али, изгледа, не и Еди Рама.

Пошто је размислио, сео је и упутио своје писмо Београду. У њему је поставио своје услове. Ако се испуне, доћи ће, у супротном, неће слетети на аеродром Никола Тесла, бар не 10. новембра.

Ево шта је затражио:

Да му се омогући да у Прешеву одржи митинг својим сународницима.

Да му градоначелник Београда преда кључеве града. Ни мање ни више. Онако као што је турски султан Абдул Азиз 30. марта 1867. предао кнезу Михаилу Обреновићу ферман којим му поверава градове у Србији.

Ове година сто година је од почетка Првог светског рата, па се о њему много говорило и писало. Рама је, изгледа, прочитао или чуо шта је од Србије тражио Франц Фердинанд, које јој је услове поставио управо са намером да буду одбијени, а он нађе изговор за објаву рата. Рекло би се да и албански премијер на бесмислен и примитиван начин такође прижељкује да његови услови буду одбијени, а Србија још једном обележена као земља која не жели да сарађује са Албанијом, “фактором мира на Балкану”.

Било би занимљиво и корисно чути шта Мајкл Кирби и његов колега из Тиране мисле о “захтевима” Раме, који је пожелео да изиграва Франца Фердинанда. Можда неће бити велико изненађење ако их оцене као оправдане, а Србију – ако се успротиви да им изађе у сусрет – као и обично, окриве за стварање затегнутих односа у региону.