Kraj mira u Deželi

Slovenija je prva država sa prostora bivše Jugoslavije koja je postala članica Evropske unije, zbog čega su Slovenci beskrupulozno i prvi napustili bivšu državu, čime su otvorili Pandorinu kutiju balkanskih sukoba. Dve decenije kasnije, u zemlji u koju sa zavišću gledaju narodi Balkana zaglavljeni u svojim banana-državicama, iznenada se rasplamsalo nezadovoljstvo, kojim obični građani Slovenije pokazuju šta su zapravo dobili od Evrope.

Slovenija je 2004. bila odličan primer brze integracije u EU - prozvana je evropskim dobrim đakom i ušla u zonu evra, ali je umesto alpske Švajcarske iznenada počela previše da liči na Grčku. Kriza je ogolila sistem koji je neprestanim zaduživanjem do skoro 17 milijardi evra naizgled odlično funkcionisao. Da bi izbegla bankrot zbog budžetskog deficita koji će do kraja godine porasti na 1,7 milijardi evra, Ljubljana sad mora da sprovede reforme penzionog i zdravstvenog sistema, javnog sektora i sanaciju banaka, a u tom cilju vlada je nedavno donela odluku i da mrežu autoputeva da pod koncesiju.

Prema prognozama, broj nezaposlenih u zemlji od oko 2 miliona stanovnika idućoj godini porašće sa sadašnjih 110.000 na oko 120.000, dok visok standard stanovništva opada. U isto vreme, politička klasa je utonula u korupciju, zbog čega je opšte nezadovoljstvo ekonomskim i socijalnim stanjem proključalo krajem novembra u Mariboru. Koruptivni ugovori gradonačelnika Franca Kanglera, koji je uz pomoć Janšine stranke SDS izabran u parlament i dobio poslanički imunitet, izveli su građane na ulicu. Bezobzirnost političara izazvala je žestoke demonstracije i u ostalim velikim gradovima koje su iznenadile izlivima besa, nasiljem i brutalnošću policije. Protesti nisu prekinuti ni posle izbora novog predsednika Boruta Pahora, koji je izabran uz izlaznost od samo 42 posto, a demonstracije širom Slovenije se opisuju "kao pobuna i opštenarodni ustanak", i to u državi za koju smo svi mislili da je ulaskom u EU rešila gotovo sve svoje probleme i obezbedila dugotrajnu stabilnost i blagostanje.

U panici da se nemiri ne prošire, premijer Janez Janša izašao je sa idejom “druge republike”, nudeći građanima i političkim strankama brojne ustupke, čak i hitnu promenu ustava, koja bi omogućila promene koje građani traže na ulici, ali pod uslovom da se postigne opšti konsenzus o prihvatanju i sprovođenju reformi. Poziv na nacionalni sporazum nije međutim naišao na odziv ozlojeđenih građana, i pred Vladom je sada težak zadatak da protiv volje većine stanovnika sprovede reforme koje su u Grčkoj, Portugaliji i Španiji već izazvale ogromne tenzije. Taj zadatak će dodatno biti otežan time što će investicije na koje će Vlada moći u narednom periodu da računa biti uglavnom novac iz evropskih fondova, a Slovenija će morati da troši samo ono što proizvede, jer joj je kreditni rejting snižen.

Nekada najrazvijenija republika bivše Jugoslavije sa standardom koji u vreme zlatnog doba SFRJ mogao upoređivati i sa nekim zapadni zemljama, i „uzoran evropski đak” postala je tako još jedna „loša vest” i za Evropsku uniju i evrozonu. Ako se stanje ne promeni, Slovenija će već početkom sledeće godine morati da zatraži pomoć, a nije isključeno da će Slovenci ponovo na birališta. Primer Grčke pokazuje međutim da kada se u evrozonu uđe, iz nje se ne izlazi, već sledi strogo stezanje kaiša i pokornost međunarodnim finansijerima. Sudbina Grčke takođe pokazuje da građanski protesti, ma koliko bili masovni i žestoki, ne mogu zemlju izvući iz kandži evrobirokrata i međunarodnog kapitala. „Dojče banka“ je već bacila oko na ogromne rezerve prirodnog gasa pronađene južno od Krita. Slovenci nemaju gas, ali će svoje članstvo u EU i toliko željeno bekstvo sa Balkana svakako morati da plate, pre ili kasnije. Građanima Slovenije se ipak u jednom mora odati priznanje – za razliku od nas Srba, još uvek imaju snage da se bune.