Krađa i prekrađa

Razvoj interneta pružio je novinarima, publicistima i analitičarima ogromnu bazu podataka. Mnoštvo informacija sada je moguće saznati ne ustajući sa stolice, što je za nekadašnje novinare i istraživače bilo nezamislivo. Do sada se međutim mnogo puta pokazalo da obilje rađa lenjost, pa se uporedo sa lakoćom pronalaženja informacija razvilo i takozvano kopi-pejst novinarstvo, odnosno običaj da novinari i analitičari koji ne žele da se previše zamaraju, jednostavnom tehnikom kopiranja preuzimaju delove tekstova, pa čak i cele tekstove drugih autora. Kopi-pejst tehnika je danas postala prilično uobičajena, a ona je uostalom već odavno, samo na malo drugačiji način prisutna u obliku citiranja prilikom pisanja stručnih i naučnih radova. U tom slučaju je međutim obavezno navođenje izvora i autora, i zato će i oni „pošteni“ kopi-pejst novinari u svom tekstu navesti izvore i autore, ili će se bar potruditi da preuzete rečenice što je moguće više izmene i dopune i tako naprave koliko-toliko originalan tekst.

Neki, nažalost, ni to ne rade, već uzimaju koliko im i šta treba. Nedavno sam se neprijatno iznenadio kada sam obavešten da je list srpske manjine u Češkoj Srpska reč[1] sa sajta Nove srpske političke misli preuzeo moj tekst „Regionalizacija Srbije – od statistike do autonomije“, objavljen 4. juna 2009.[2] Tekst u Srpskoj reči nosi naslov „Regionalizacija Srbije“, i uz dodavanje izjave Borisa Tadića i odgovarajućih mapa i grafičke opreme objavljen je u broju 27 od novembra/decembra 2009. U redakciji u Pragu nisu naveli da je tekst preuzet sa NSPM, a bili su toliko „uviđavni“ da bar navedu ime autora, ali, ni mene ni redakciju NSPM niko nije kontaktirao za dozvolu da se taj tekst objavi. I dok se na telefon Srpske reči u Pragu niko ne javlja, stiče se utisak da ta redakcija na prilično neobičan način shvata pomoć matice sunarodnicima u dijaspori, dok istovremeno ima novčanu potporu Ministarstva kulture Republike Češke, a svoj list prodaje po ceni od 35 kruna.

Izgleda da je tema regionalizacije Srbije veoma intrigantna, a tekst koji sam napisao prilično dobar, tako da je isti rad nedavno ukraden po drugi put. Naime 23. marta 2010. i na sajtu agencije „International Communications Partners“[3] objavljena je analiza o regionalizaciji Srbije. Ovu agenciju inače vodi poznati novinar Ivan Radovanović, čiji je poslednje delo (ili nedelo) bilo nedavno neuspešno reizdavanje dnevnika Borba. Slučaj „pozajmice“ ovog puta je malo složeniji, a nepoznati autor je skoro čitav tekst o regionalizaciji sa NSPM uklopio u svoju analizu, čija je tema bila aktivnost ministra Dinkića u vezi sa budućim uređenjem Srbije. Autor je svoj rad započeo sopstvenim mislima, a zatim je, kada mu je izgleda ponestalo inspiracije, prekopirao gotovo ceo prvi deo mog teksta. Nakon toga, kada mu se koncentracija povratila, nastavio je sam, ali je nakon nekoliko rečenica opet posegnuo za kopi-pejstom, umetnuo preostalu drugu polovinu, a zatim tekst ipak sam završio. Rezultat ovog „rada“ je analiza „Regionalizacija – spas sa Srbiju ili za Mlađana Dinkića“,[4] koja je predstavljena kao analiza Agencije ICP i ponosno ponuđena javnosti, a najverovatnije i lepo naplaćena.

Ko ima vremena, može da pročita oba teksta i utvrdi očigledno neovlašćeno korišćenje tuđeg rada. Svaki autor voli kad ga drugi citiraju, a moram reći da bi mi, bez obzira sve, pomalo imponovalo što je i ova agencija, u čijem Odboru savetnika sede vrlo poznati bivši i sadašnji javni radnici, a i novinari, primetila moj skromni doprinos temi regionalizacije, da se nepoznati autor setio da me u analizi koja je potpisana kao proizvod ICP-a navede kao autora čiji je tekst korišćen, a NSPM kao izvor. Međutim, izgleda da Agencija ICP uopšte ne razmišlja o autorskim pravima, ali zato na svom sajtu ističe svoj Etički kodeks, u kome naširoko i nadugačko objašnjava da će učiniti da njihovi (bogati) klijenti ni na koji način neće biti oštećeni. Šta reći, kad su već smogli snage da takav kodeks naprave, mogli bi, ako ne stalno, bar s vremena na vreme da ga čitaju, i ubuduće što češće primenjuju.