Козара и Равна гора

У сенци драме око састављања нове владе, у Србији је готово незапажено прошло обележавање 70-годишњице битке на Козари, велике народне трагедије и једне од централних тачака митологије бивше СФРЈ. Комунистичка историографија направила је од Козаре симбол партизанског и народног отпора и страдања, премда је с војног становишта у суштини реч о великом поразу, у коме је од око 6.000 партизана обруч пробило само око 900 бораца и око 10.000 људи, док је око 70.000 становника Козаре и Поткозарја остало на милост и немилост Немаца и усташа. Читаве генерације тада су избрисане немачким аутоматима и усташким камама, а ужасна судбина козарачке деце чини ову планину поред Јасеновца и Јадовна једним од места највећег страдања Срба у Другом светском рату.

Седам деценија касније, када је с партизана скинут ореол безгрешних бораца, годишњица битке на Козари представља подсећање на један од највећих покоља над Србима у Другом светском рату и доказ геноцида изведеног на просторима НДХ. Годишњица битке у Србији је обележена свечаном академијом у Народном позоришту у Београду, а обележавање тог датума уприличено је затим и на самој Козари. Трагедија Козаре указује на велики допринос српског народа у борби против фашизма, нацизма и усташтва у Другом светском рату, а Република Српска чува успомену на страдање и антифашистичку борбу, као залог за свој опстанак и спречавање ревизије историје којом се намеће став о Србима као геноцидном народу.

У самој Србији међутим, због последица комунистичке владавине, све више преовладава тренд потпуног одбацивања свих аспеката антифашистичке борбе, док се у јавност пласира слика о партизанима као банди која је прегазила Србију и Београд на крилима совјетских тенкова. У исто време, гради се нова слика Равногорског покрета и Драже Михаиловића који се слави као носилац јединог аутеничног антифашистичког покрета српског народа у Другом светском рату, а Равна гора позиционира као једини симбол српског антифашизма. Али, слика која се гради се постепено удаљава од историјске истине, а док се набрајају злодела партизана, четничка се систематски прећуткују.

Између четника и партизана било је бројних разлика у тактици и циљевима борбе, али једна паралела се може повући – оба покрета су чинила велике злочине. По злу се и данас памте партизанска пасја гробља, док се у Србији тек данас откривају размере масовних стрељања које су извршили комунисти на крају рата. Али, исто тако се памте и бројни четнички покољи и српског и осталог цивилног становништва предузимани у име борбе против комунизма или освете. Уз примере херојства, и партизански и четнички покрет имају и много тамних мрља, које би њихови апологети најрадије да сакрију и забораве. Њихови злочини ипак треба да буду опомена да ниједан покрет не треба идеализовати, нити да актуелни идеолошки и политички циљеви треба да замагле реалну историјску слику.

Бројна негативна дела комунистичке власти и партизанске злочине нико не може да оспори. Историја ипак мора да остави место партизанској антифашистичкој борби, јер се њеним негирањем у Србији руше тековине антифашизма и Другог светског рата, и то у тренутку када широм Европе фашизам поново буја, када се на пример у Мађарској диже споменик Миклошу Хортију а на државном нивоу величају великомађарске идеје. Потпуним негирањем партизанске борбе Србија одбацује део историје изузетно важан за њен опстанак и будућност.

У ситуацији када необјективност и пристрасност поново преовлађују над историјском истином, Србији предстоји још једно суочавање са Другим светским ратом. У новембру на РТС-у започиње емитовање епске серије „Равна гора“, у режији Радоша Бајића, а некадашња звезда партизанских филмова најављује да ће из историјски тачног и објективног угла бити испричана прича о Србима као страдалничком народу и језивом братоубилачком рату чије последице и данас осећамо.

Аутор серије је на себе преузео велику одговорност, и треба се надати да ће дати објективну слику која ће помоћи да Србија коначно превазиђе незавршене сукобе. Али, ако пројекат „Равна гора“ теба да послужи да се оправда повратак монархије и популаризује идеја уласка Србије у НАТО, што је један од циљева садашње ЈВуО пропаганде, добићемо још једну искривљену и идеологизовану слику историје која ће се касније, попут комунистичке, неминовно урушити под теретом сопствених неистина.