Koliko košta?

Najviše priznanje vidovdanskih svečanosti, jedne od najvećih kulturnih manifestacija u Srbiji, ''Zlatni krst kneza Lazara'' 2005. godine dobio je Vuk Drašković. Tada je obavljao funkciju ministra inostranih poslova Srbije i Crne Gore, a nagradu je dobio za sveukupno književno stvaralaštvo. Podsetiću da je pre dolaska u Gračanicu Drašković u Prištini imao sastanak sa zvaničnicima UNMIK-a i sa predstavnicima Privremenih kosovskih institucija, i da je kolonu vozila sa beogradskim tablicama, u kojoj se nalazio ministar, dočekala grupa demonstranata gađajući ih jajima i kamenjem. Sa nestrpljenjem su okupljeni u manastirskoj porti tog 27. juna čekali da se pojavi šef srpske diplomatije i obrati im se, jer su svi znali kako je dočekan u Prištini. Primajući nagradu on je ispred manastira Gračanica između ostalog rekao: ''Ne postoji srpska politička ruka u Beogradu koja će ikada pristati i potpisati nezavisnost Kosova i Metohije. Ja vam to jamčim i kažem da je strateški cilj naše politike sačuvati srpsko stanovništvo u pokrajini, ali i našu granicu prema Albaniji i Makedoniji''. Isti čovek sada priča neku drugu priču! Da nisam čula i videla ono prvo, ne bih pomenula ni ovo drugo, pa me zanima koliko to košta?

Mi, Srbi sa Kosova i Metohije hteli bismo da gorepomenuti i njemu slični kažu da se već 12 godina pred očima međunarodne zajednice na najgrublji način krše naša osnovna ljudska prava. Ako može da se pomene, treba reći i da su se najveći zločini nad Srbima desili po dolasku međunarodne misije. Podsetimo: u polju kod sela Staro Gracko ubijeno je 14 žetelaca. Tročlana porodica Stolić iz Obilića je prvo ubijena a potom u svojoj kući zapaljena. U mestu Livadice kod Podujeva u vazduh je dignut autobus ''Niš-ekspresa'' u kome je stradalo 12 putnika. Dva dečka iz Goraždevca ubijena su na reci Bistrici, a više njih je ranjeno. U selu Skulanevu je na grupu ljudi ispred prodavnice pucano iz vozila u pokretu. Jedno dete je ubijeno, više njih teže povređeno. U selu Cernica u kosovskom pomoravlju, iz automatskog oružja pucano je na grupu ljudi koja je sedela u prodavnici, ubijeno je trogodišnje dete. Dvoje Srba poginulo je na pružnom prelazu kod sela Preoca, jer je na putu postavljena protivtenkovska mina. Uoči praznika Kurban-bajrama u Lipljanu je pucano na bračni par Kovačević: Ljubica je ubijena na licu mesta, a njen suprug je teško ranjen. Bračni par Lero ubijen je na kućnom pragu u Lipljanu i tako dalje, i tako dalje. Sve pomenuto se desilo pre 17. marta 2004. godine i niko za navedene zločine nije proglašen krivim, a ako jeste uhapšen, brzo je oslobođen zbog nedostatka dokaza ili je ''pobegao'' iz zatvora.

Možda bi trebalo pomenuti i da povratnici u Osojanu godinama piju zagađenu vodu. Naime, prilikom izgradnje kuća iskopali su im bunare u blizini septičkih jama tako da se fekalije slivaju u pijaću vodu. Nema kome nisu rekli. Svim mogućim šefovima UNMIK-a, KFOR-a, vladinim i nevladinim organizacijama, Albancima, svima ko je bar jednom došao u selo. Niko ništa ne preduzima, a retko ko od njih može sebi da priušti kupovinu flaširane vode. Oni retki je kupuju samo deci. Značilo bi nam i da se zna da većina ljudi u pokrajini živi od minimalnog ličnog dohotka i da se stvara lažna slika o uvećanim platama. Njih prima manji deo stanovništva. Da se zna i da je u Kliničko-bolničkom centru Priština, sa izmeštenim sedištem u Gračanici, prošle godine pruženo oko 140.000 medicinskih usluga i to ne samo Srbima već i Albancima. U baraci od porodilišta mesečno se rodi oko 25 beba. Poslednjih meseci je njihov rad, a i rad ostalih zdravstvenih institucija, doveden u pitanje jer nemaju lekova i medicinskog materijala. Naši ''prijatelji'' sa zapada kažu da je to paralelna institucija i da je treba ugasiti. Hteli bismo da neko kaže da nam se imena pogrešno upisuju, da su nam uzurpirane kuće i njive, da nas teraju na silu da budemo ''Kosovari'', da nas tuku, da nam isključuju struju i vodu, automobile nam zaustavljaju i pretresaju, a nas kažnjavaju na pravdi Boga. U veći deo naše pokrajine ne smemo ni da kročimo, jer nas napadaju i kamenuju. Lepo bi bilo i da se podseti da Rezolucija 1244 još važi i da treba da se poštuje u celosti. Da kažemo i da znamo da se izjavama o Kosovu kao kamenu spoticanja Srbije na putu ka Evropskoj uniji samo priprema teren za nešto što će se (možda) dogoditi. I još mnogo toga, ali, eto, hteli bismo za početak da neko i ovo kaže, pa pitamo primaju li narudžbine ovog tipa i koliko to košta?

I još mnogo toga bismo poručili demokratskoj, slobodnoj, civilizovanoj Evropi čiji nas predstavnici 12 godina posmatraju i pitaju se koliki nam je stepen izdržljivosti, ali, eto, hteli bismo za početak da neko i ovo kaže, pa pitamo primate li narudžbine ovog tipa i koliko to košta? Koliko košta da naš književnik i njemu slični kažu istinu? Verujemo da je jeftinije, jer u demokratskoj, slobodnoj i civilizovanoj Evropi istina ovih dana nije na ceni.