Досадашња правда УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а

На западу ништа ново, у најкраћем би могао да гласи коментар на све оно што су медији у Србији пренели, а речено је на последњем заседању Савета безбедности Уједињених нација. Као и много пута до сада једни су ударали у клин, други у плочу, демонстрирајући на тај начин своју снагу. Закључак је да је решено, да ништа није решено. Али то су Уједињене нације, код њих увек све функционише по принципу јесте али не мора да значи. Пресипање из шупљег у празно!

Трговина људским органима је злочин над злочинима, а ''демократски'' свет се и даље труди да заташка и оспори све у вези са тиме. Поштујући напоре српске стране да истрагу о поменутом злочину стави под окриље Савета безбедности, Срби са Косова и Метохије баш нимало не верују да ће се ту икада ишта расветлити. Верују да на тај начин Србија од два зла бира оно мање. Све оно што је мисија УНМИК урадила, и још увек ради на овим просторима, јесте једна велика брљотина. Ту пре свега мислим на истраге када су у питању злочини над Србима. На терену сада имате мисију ЕУЛЕКС која је већ затворила истрагу о мучком убиству српске деце на реци Бистрици код Гораждевца. У том случају мисија УНМИК ништа није желела да уради, тешко ми је да поверујем да није могла, али бар истрагу није затворила. Страшна је то ''правда''! Са друге стране трговина људским органима се одвијала док је УНМИК градио ''демократско косовско друштво'', а ми треба да мислимо да се за то није знало. То су темељи ове несрећне независности и правда запада, кажу косовскометохијски Срби.

Пошто се ближи  годишњица једног од највећих злочина над Србима, од доласка међународне мисије, подсетићу како УНМИК а сада и Еулекс ''спроводе правду'' на терену. Како се води истрага када се побију Срби и зашто српски народ у покрајини не верује ни једнима ни другима. У близини административног прелаза Мердаре 16. фебруара 2001. године у ваздух је дигнут аутобус ''Ниш-експрес'' који је саобраћао на релацији Ниш-Грачаница. У разнесеном аутобусу је било више од 50 путника а званични број настрадалих је 11, од којих и двогодишњи дечак, Данило. У целом конвоју је било шест аутобуса, а обезбеђивали су га шведски војници из састава КФОР-а. То је тада био једини начин да Срби из централног дела Косова и Метохије оду до централне Србије. Конвој је саобраћао два пута недељно и сви су своје обавезе морали да ускладе са тиме. То је била колона возила која, када човек са стране посматра, изазива једино страх. Оклопна борбена возила, до зуба наоружани војници, али то очигледно није за све било подједнако застрашујуће.

У УНМИК-овом суду у Косовској Митровици 19. октобра 2007. године почело је суђење Фљориму Ејупију за убиство 11 и покушај убиства осталих путника. Суђење је након 17. фебруара и једнострано проглашене независности Косова  пребачено у Приштину, где је Ејупију у јуну 2008. године изречена казна затвора од 40 година, али је само годину дана после ослобођен... Подсетимо да је Фљорим Ејупи, који је у време напада имао 21 годину, први пут ухапшен марта 2001. године али је у мају исте године побегао из америчке базе Бондстил у близини Урошевца, да би у јуну 2004. године био ухапшен у Тирани под оптужбом за шверц цигарета. Тек се са утврђивањем његовог идентитета открило о коме се ради и он је пребачен у затвор Дубраву код Истока. Са злочином на Мердару је још 2001. године Ејупи повезан на основу ДНК анализе опушка цигарете која је пронађена у непосредној близини места са кога је активиран експлозив. Његов ДНК је пронађен у немачкој бази података јер је, за време свог боравка тамо, хапшен за ситну крађу. 

У марту 2001. године са њим су ухапшени и Цељи Гаши, Авдиј Бехљуљи и Јусуф Вељиу, али су ослобођени јер није било доказа за покретање истраге. Породице убијених као и сви они који су преживели овај стравични догађај још су после самог суђења изјавили да је све одрађено траљаво и да један човек не може да испланира и изврши такво терористичко дело без ичије помоћи. Објашњавали су да ако се зна да је место са кога је активиран експлозив, укупно 100 килограма ТНТ-а, од места злочина удаљено 500 метара, онда је јасно да је за све то требао детаљно припремљен план и мало је вероватно да је Ејупи све то могао да уради сам. Његово ослобађање за њих је био велики шок а њихове сумње доказане. Нема искрене жеље надлежних да се тај стравични злочин расветли а прави починиоци казне. Једанаест година после породице и преживели путници се плаше обустављања истраге, плаше се да ће на све то надлежни у ЕУЛЕКС-у једноставно ставити тачку. Зато су вести које се последњих месеци могу чути, а повезане су са злочинима на Косову и Метохији, поражавајуће и само јасно потврђују  дугогодишњу сумњу да се о злочинима над Србима све зна, али и не говори из политичких разлога. Препуцавање у Савету безбедности о сукобу интереса, када је истрага о трговини људским органима у питању,  јасно иде у прилог њиховим сумњама да ће се икада неко казнити за почињене злочине над Србима.           

Да на крају кажем да је опушак цигарете за који је на основу ДНК анализе утврђено да припада Фљориму Ејупију, а који је пронађен на месту одакле је активиран експлозив, одбачен  као доказ годину дана након изрицања пресуде,  јер је заведено да је у УН базу података стигао тек четири дана након експлозије. Самим тим што се не зна где је био четири дана, одбачен је као главни  доказ и Ејупи је пуштен на слободу. То је укратко истрага коју су водили тимови УНМИК-а а надлежни у ЕУЛЕКС-у о поменутом случају ћуте као заливени.  

Једанаест година је прошло а још нико није осуђен за класичан терористички акт. На терену су војни и полицијски тимови највећих и најмоћнијих земаља на свету, технологију да не спомињем, територију Косова и Метохије аутом можете прећи за мање од два сата, а нису мрднули са мртве тачке, нема доказа. Тако је и у другим случајевима где су жртве Срби.