''Зонa под видео надзором'' илити косовско-метохијски ријалити шоу

Да ли ће и север Косова и Метохије постати ''Зона под видео надзором''? То је питање које последњих дана Срби са централног Косова често постављају. Сигурно се питате зашто, и о каквој се Зони ради? Најкраћи могући одговор би био да се ради о Зони сумрака, али шалу на страну. Срби који живе јужно од реке Ибар прошли су нешто слично као и њихова браћа на северу покрајине. Нису имали барикаде, али јесу пружали другачије видове борбе и отпора онима који су на папиру статусно неутрални а на терену и те како пристрасни и у служби Приштине и криминалаца који у њој владају. Код ''јужних Срба'' је то отприлике текло овако: Подсетићу кратко да је Грачаница највеће српско место у централном делу Косова и Метохије, центар за све Србе који су остали да живе у општинама Липљан, Косово Поље, Приштина, Обилић, Ново Брдо, Урошевац, па и за оне из Ораховца и Велике Хоче који до ње стижу конвојем. Кад кажем „центар“, мислим на куповање разних потрепштина или завршавање појединих административних послова. Услуге Клиничко-болничког центра Приштина са измештеним седиштем у Грачаници користе сви Срби јужно од Ибра, њих преко 80 хиљада.

Ово село је последњих 12 година место окупљања и место изласка Срба свих узраста. До 17. марта 2004. године, Срби из овог дела покрајине су на улицама Грачанице исказивали своје незадовољство тако што су, на пример, блокирали саобраћај на путу Приштина-Гњилане, митинговали, улазили у сукоб са војницима КФОР-а, чак су палили аутомобиле и камионе када су терористи разнели аутобус Ниш-експреса код Подујева. Једном речју дизали су глас против сваке неправде. Последња већа окупљања и сукоби са полицијом и КФОР-ом били су уочи мартовског погрома, када су на улицама показивали незадовољство због рањавања српског младића у селу Чаглавица код Приштине, али и нешто касније због убиства младог Димитрија Поповића у Грачаници. То можда није најпопуларнији начин, али је за овдашње Србе био једини. Мартовска дешавања су им на жалост показала да нема ко да их заштити. Тада су потврђене као оправдане све њихове критике до тада упућене КФОР-у – да су најпростије речено неспособни (или неће) да било шта конкретно ураде, јер је довољно сетити се само страдања Срба у та три дана. Онда када су Срби остављени да их подивљале хорде пале и убијају, а КФОР им је у свом том лудилу слао камионе за евакуацију, схватили су да су сами и препуштени себи, да једино голим рукама могу да бране своју децу. Они који су то преживели и одлучили да остану, дочекали су после тога да им ти исти војници доносе хуманитарну помоћ уз изјаве саосећања због свега кроз шта су прошли. Да сте само могли да видите ту снисходљивост, тачно по оној нашој ''убиј човека па му кажи извини''. Лицемерје! Од тада су Срби постали другачији, буквално је настало преживљавање а окупљања на улицама је било све мање. Додуше није било ни већих повода али... Чињеница да су окружени већински албанским живљем, који је у доброј мери спреман, не сав и част појединцима, да их буквално живе поједе, допринела је да спусте мало главу. Животаре, већ сам једном рекла, имитирају живот. Они свакодневно немају струје и воде, раде по хладним приватним кућама питајући се када ће Београд укинути њихова радна места. Када ће рећи то су ''паралелне институције'', јер очигледно је да су Срби из овог дела Србије ''паралелни'' у много чему другом.

Е њима је на улазу у село и на излазу постављена табла на којој пише ''Упозорење! Улазите у зону под видео надзором''. По селу се налазе камере, понављам ПО СЕЛУ, а постављене су као напредан резултат рада представника децентрализоване ''општине Грачаница'', илити ''Ахтисаријеве општине''. Та општина функционише по ''косовским законима'', јер тај чувени план уопште није заживео, и огромна већина Срба из овог дела покрајине запослене у њој зове ''Таћијеви Срби''. Е ти ''Таћијеви Срби'' који се по централној Србији шетају у службеним аутомобилима таман као неки државници – тек су недавно двојица њих да тако кажем избачена из централне Србије – својски се труде да албанизују све што могу. И за њихове мутне работе, типа именовања директора српских школа, Домова здравља, и слично како би на папиру показали како они вредно раде, како Срби сарађују, јер вероватно морају Таћију на рапорт, зна се, колико год се трудили да то сакрију. Али има и оних резултата рада који се виде. Најупадљивији резултат њиховог рада је ''сређивање'' села. Тако је на пример чувена фреска Симониде пресликана на сред раскрснице у мозаику и то у водоравном положају. Било је мало препуцавања око тога али она је постављена, и добро је можете видети једино из ваздуха. Јесу асфалтирали улице и решили житеље Грачанице дугогодишњег блата, то признајем. Али за све остало нека им на част служи. У Грачаници или Зони под видео надзором, готово испод моста је направљена фонтана, добро читате – буквално испод моста. То је тако ружна фонтана да се речима не да описати али 'ајде, о укусима не вреди расправљати. Река Грачанка је загађена отпадом  јаловине из рудника ''Кишница“ и вода је црвена. У току лета у прљавој и устајалој води коју избацује фонтана крекећу жабе. Прескочићу овога пута остале декорације по Грачаници које полако, али сигурно, мењају изглед овог старог српског села које сада почиње да личи на албанске вароши (Малишево и Глоговац, на пример) које су и за Албанце оличење кича и неукуса. То је ваљда и била поента уређења села: уложиће се колико треба али Грачаница мора да поприми изглед албанских места. Радили су они, нажалост, и по манастирској порти али то је још и пристојно. Због камера постављених по селу нико ништа не сме да пипне. Пробали су неки момци и већ су сутрадан били ухапшени. Тако су Срби у Грачаници, највећем српском месту јужно од Ибра, завршили у Зони под видео надзором. Верујемо да је то био и циљ демократског света и њихових помагача. Сада све оне десетине хиљада Срба које месечно прођу селом бивају регистроване камерама. То је ''држава Косово'' урадила са Србима који живе у јужном делу покрајине, ставила их под контролу и њима мисли да управља. Ако вам све то личи на логор, па можда нисте далеко од истине, јер у тој Зони се трпе шиканирања, уцењивања и слично. Такве промене су нам донели ''Таћијеви Срби'' – бетон, бетон и свуда бетон. Такав ''напредак'' вероватно Приштина жели и на северу покрајине.

Срби на северу Косова су одувек били у предности у односу на све друге косовско-метохијске Србе јер имају залеђину у централној Србији, директан излаз на слободну територију. И Београд је зато ту највише могао, као што је испало је на крају, да глумата државност, док није загризао мамац звани „девети децембар“. Због свега тога је њихов отпор најјачи, и зато најдуже одољевају притисцима, не желим при томе ни мало да умањим њихову храброст и огромно срце. Све што се тамо дешава остали Срби у јужној српској покрајини су већ на неки сличан начин доживели. ''Јужне Србе'' су полако сви отписали, прво сопствена држава а за остале онда није ни важно.

Отуда питање да ли ће и ''северни Срби'' у исту Зону? Сад су и они остављени од стране званичног Београда. НАТО моћници их већ етикетирају као криминалце, а представници моћних земаља говоре како су ''границе државе Косово неповредиве'' док у Приштини ''поштени'' Албански лидери већ трљају руке и смишљају како ће и тамо под мостом да зидају фонтане, праве надстрешнице по ћупријама (и ово добро читате), и како ће онда све Србе имати на екрану, баш као у кући Великог брата. ''Јужни Срби'' верују да ће ''северни Срби'' истерати своје и да сличне архитектонске смејурије и табле са упозорењима на северу покрајине неће никада поставити, и да они никада неће ући у тај мало популарни шоу. Јер, ово што свет ради са јужном српском покрајином није ништа друго него ријалити шоу, играрија. Онај ко мисли да је ово ''држава'' и да ће то бити, тај онда има проблем.

Део оних косовско-метохијских Срба који остане у кући Великог брата вероватно ће из ње полако одлазити али се питају: да ли они који су их у ту кућу затворили знају да на крају тог ријалитија неко мора да победи? Победа припада ономе ко је у кући затворен а у нашем случају то су Срби. Има оних који ће издржати, није ово први ријалити програм на косовско-метохијској земљи, то нас учи историја. Дочекаћемо!